Školski glasnik

Бр. 19. и 20.

Је ли основано тишљење г. ЛАЗЕ ТЕРЗИНА о фонодоидооца? У 16. бр. „Шк. Гласник"-а дотакао се колега Л. Т. Упутства г. г. др. В. Ђисаловића и ЈБ. Лотића, које су издали за употребу новог свог буквара и изнео своју примедбу на последњи став поменутог Упутства. Тај став гласи овако: „Метода је ова (тј. фонографичка) боља и од фономимичке, јер док се код фономимичке методе сиоменуто удруживање представа (т. ј. гласа и писмена) врши посредно, дотле се код фонографичке методе то удруживање врши потпуно непосредно, те према томе не само брже него и много чвршће". Ја не познајем буквар г. г. др. В. Ђисаловића и Л>. Лотића ннти сам прочитао „Упутство" њихово за употребу буквара, те и не могу нити хоћу да износим своје мишљење о њему, већ хоћу, да учиним једну примедбу на мишљење госп. А. Терзина о фономимици. Он је хтео да онровргне ону истину, да се удруживање престава гласа и писмена код фономимике врши посредно. Онјето нокушао, али није доказао, да то удруживање бива непосредно. Упућује на практичан део упутства свога. Ири руци га немам, но и није ми ни потребан. Никако се не слажем са мишљењем његовим о фономимици, већ узимам становиште г. г. др. В. Ђисаловића и Љ. Лотића за исправно, т. ј. да се удруживање престава гласа и писмена врши код фономинике посредно. То излази из саме психолошке природе нормалног читања. Код процеса нормалног читања делују чула вида и слуха: Г1рестава писмена са преставом гласа непосредно се удружује. Мимика пак хоће да буде само једно помоћно срество ради лакшег удруживања тих двеју представа и лакшег памћења гласова. Али, мимика није неопходно нужна при упознавању писмена. Без ње дакле, може се бити. Према томе, тај начин није непосредан, већ посредан. Код процеса читања финомимичним начином, дете познаје писмена на основу мимике, доцније пак, мимика сама по себи се губи, док најпосле не ишчезне сасвим и дете чита без мимике и то је баш психолошка природа процес.а читања. Радио сам и ја фономимиком,

па сам запазио, да понеко дете саму мимику познаје а писме не шта то значи? Ту је баш самом непосредном удруживању престава писмена и гласа баш мимика сметала. Многој деци смета мимика у процесу читања и та се деца најпре одвикну мимике. Оама асоцијација мимике (ако се ова конзеквентно изведе) гласа и писмена може бивати коексистентно (једновремено), но ипак из саме природе процеса читања, као што сам горе навео, излази, да тај начин не може бити непосредан, и најмање потпуно непосредан, јер мимика доцније сама ишчезне код деце, те ова читају слободно, природно. Мимика је, дакле, била у служби самог удруживања престава писмена и гласа, она је помогла, код некоје деце, да то удружизање буде лакше, брже. Али, доцније, после 2—3 године, да ли дете покушава, да путем мимике репродукује оно писме, чији је глас евентуално заборавило? Поред тога мимика се не може код свију гласова савршено извести, те се онда само натурује деци, све пре, само не оно, што је корисно, те дете побрка мимику, па дође у недоумицу. Даље Л. Т. вели, да је код фономимике изведено исШо начело непосредности, као код новог српског буквара, који је написан у духу фонографичке методе. Ја ову методу, не познајем, но судећи по пореклу речи фонографија, рекао бих, да се ту ради око извађања физијономије гласа, хоће наиме, да се успостави сличност између облика гласа по физијолошком му иореклу и одговарајућег му иисмена. Ово је метода, свакако природнија од фономимике имајући у виду психолошку прнроду нормалног читања, али се ни ова метода не може извести код свију гласова, те не стоји, дакле, ни оно, што г. г. др. В. Ђисаловић и Љ. Лотић тврде, да удруживање престава гласа и писмена код ове методе бива потпуно непосредно. Оно је само делимице непосредно, а код фономимике посредно. Живојин Раковик државии учвдељ.