Školski list

— 57 —

Велика ледена дворана, у коју се најпре етупи, дуга је 120 м., широка 60 м. и до 11 м. висока. То је најлепша тоциљајка и летњи посетиоци не могу да одолу срцу, а да се но њој не тоциљају. Над кровом тим пали летње сунце, тамо је ведро небо, цветна ливада и зелени гајеви, птичија песма и роморење поточића. А неколико метара под тим људи се тоциљају као да суу јануару у добу најјачега мраза. Лево од улаза води таван ледени ходник у дубину, у коју није још нико ступио. Недалеко отуд стоје у средини неколико ледених клада. На десно видимо дивни водопад, али без нокрета, без живота без шума — смрзнут је. И опет нов ходник, који води у тавне, досад непознате дубине. А горе одсјајује сво; тисућама звездица и перлица, али све оу од леда, као и оне дивне китице цвећа и дуги венци, што се опет овде спуштају. Дивота тих украса од леда неда се онисати и нема дворане над земљом, која би ее по раскошном украсу могла са овом упоредити. У великој дворани расте непрестано лед. Да га се неби сувише накупило, усечен је у леду дубок водовод, којим вода одтиче у ниже стране нештере. Још се не зна, колико је дубока та ледена нодлога. Јер гдегод се досад секло у леду, нигде се још није дошло до стене. Велика дворана је као горњи епрат, нод којим се пружа још други спрат. Ту у доњем снрату налазе се тако огромне кладе од леда, какве се само у леденом мору могу видети. Остали украси су исто тако дивни као и горе. За чудо, да се тако велељепна природна појава саразмерно мало посећује. Истина, да је тек 10 година, како је откривена, те је досад мало ко за њу знао. Велика руља путника није још донде иродрла. Допшинека нештера не лежи на великом друму; прикрила се дубоко у гори међ кланцима, те је морамо тамо да потражимо. Из Иопрада мора се ући у јужне Татре, које се често зову и липтовске. Тамо далеко у долини, која се зове Зтрацена (т. ј. изгубљена), долазимо тек до тајненуних дубина ледене допшинеке пештере. Ипак је ту било за ових десет година преко 10 хиљада посетилаца. Ео неби хтео да сазна, како је постала та ледена иештера ? Сасвим иоуздано не може се још данас на то питање да одговори. Извесно је. да су ту делали вода и нроломи стена. Тако је постала празна шупљина, а како је дошао у њу лед ? Сетимо се, да је хладан ваздух гушћи и тежи и да због тог увек доле пада. Кад се допшинска пештера добро промотри, види се, да она има само један слободан отвор, онај, кроз који се улази у пештеру и кроз који се из ње излази. Тај отвор је највиша страна пештере, јер је иста доле у дубини, а лежи око 970 м. над морем, дакле повисоко ; на висини је саразмерно већа зима него у долини. Осим тога гледи отвор и на север, и то му дакле снижава средњу годишњу темнературу. А каменита стена, под којом се отвара провала, наднела се преко отвора, зарасла је маховином, увек је дакле влажна и хладна. За то сунчани зраци не допиру кроз целу годину никад онамо, отвор има положај што могуће хладан. Кроз отвор улази у пештеру особито с јесени и с пролећа силна влага. Хладан зимњи ваздух иада и у најдубље чести пештере. Под таким условима морала се сва вода, која се доле накупила, најпосле смрзнути. На тај начин постаје сваке зиме у нештери силан лед. Помислиће когод, да се тај лед лети опет отопи. Али то не буде, јер би се тада морала лети температура у пештери подићи над тачком мрзнења.