Školski list

— 107 —

ског. Сраство и православље, то је цел свакој појединој беседи и целој овој књизи; а споменуте теме, то су само најзгоднија и најјача средства за речену цел. Ко не уважава и не бори се за српску школу, за народне обичаје, за цркву и општииу своју, ко нема срца, стида, одважности, самосвести, тај не може бити ни достојан члан нравославља ни достојан члан Српства. Ко хоће да буде православан Србин, тај мора имати у себи све у овој књизи сноменуте врлине. Што ова књига има још особите оригиналне особине, то је начии ноучавања. Добре српске народне обичаје, одабране, моралне народне песме и пословице, кад их човек има укупно пред очима, има их у толикој мери, да их може назвати посебном српском светињом; с тога, што тешко да ће у свем светом писму бити моралне ноуке, за коју Србин нема сличне песме или пословице. На тој здравој и племенитој основи, на основи народног душевног живота зидати даље, заиста је најплеменитији и најблагодарниЈИ посао свију и свакога, а нарочито српских свештеника. Ове беседе г. Беговића стоје на таквој основи, а с тога нека му је и хвала и слава ! Гледе иојединости нак нримећујемо, да на многим местима има прекрасних идеја. Тако н. нр. вели за пок. Враповачког: „Благо народу, који нознаје и цијени своје заслужне људе. Али још више — благо народу, који бистрим својим умом знаде раснознати прилике од неприлика, те је морално и законито наоружан на све стране ! Тако исто благо души, за којом сав народ жали ! Таковој се души небеса веселе !" За сЈЛЈ/жу школу вели у беседи на св. Саву: „Ваљана школа велика је наша светиња. Школа је прва другарица Христове цркве. Ма школа је друго крило материно: ђе материно млијеко престаје, ту школа наставља својом слатком храном ■—• истином и нросвјетом! Своја рођена школа своје очи отвара, а то је за пас ерпска школа!" — А одма у другој беседи, која гсвори о одважности, надовезуј е на горе наведене мисли још ове даље: „Да богме да су та напредна ђеца, која знаду за своју икону, само она ђеца, која су сретна те уживају већ за рана своју рођену срцску ваљану наставу, која иду у срнску школу; али те среће немају српска ђеца свуда. Ево, да бацим поглед по многобројном народу срнском у Хрвацкој, па шта ћу рећи отуда ? Боли ме на срцу, када морам казати, да највећа већина ђеце наше — та сав нодмладак јуначкога народа срнскога — нема, па нема српске наставе! . . . Има, брате, туда школа од сваке руке, само што те школе нијесу и српске. — — — Ове школе не приљубљују ђецу нашу са српском иконом. Него што је још жалосније, ове „хрвацке" школе ратују на све што је Србину најсветије. И то тим убитачније ратују оне, што су нешто по језику Србљима срођене; али у духу, у имену — у животу народном, у православију — у епасу душе србинске те су школе обичају и завичају нашем скроз и скроз убитачне!! Ема тако, човјече, отуда и долази суза наша." На нослетку додајемо, да г. Беговић, и ако је скроз и скроз нравославан Србин, инак не узима он то православно Српство онако шовинистички. Ево игга о том сам вели у беседи о чриској карактерности Мој Орате! дај се освијести, Ма болан, бадава је ту у бунилу у устима но-