Školski list

— 166 —

је коридору у сличној згради смештена штампарија. Дрвена бугарска колеба под великољепним кубетима турскога мечета изводи у неколико немило пред очи разлику обих архитектура. Уз библиотеку налазе се и скромни почетци народног музеја. Бугарска знаност спава још у колевци. Нема овде моногра®ске микрологије, преслане хиперкритике, нити частољубива жара катедарских говорника, завидљиво заузетих збирањем варијаната, нити се страшити, да ће се делање научењака сувишним снецијализовањем изврћи у „преживајући александринизам". Ко је сит књига, књижица, чланака и рецензија, које се гомилама износе месечно у Европи на књижарски трг, тај нека дође у Бугарску: од тих ће ствари бити овде чист. Бугари имају литературу из доба пред оелобођењем, али се она већином ограничавала на еписе сасвим практичке, а није ни имала правог земљишта, јер се у родној земљи није смела јављати већ само кришом. Средишта јој беху Цариград и румунски градов;г, одкуд су се родољубиви ексуланти трудили, да књигом ускрсну своју проиалу народност. Сада после рата дало се све на још практичније путеве. Кад се неби од времена на време какав идеалиста као што је Вазов уздизао у узвишеније сФере, неби библиограФија последњих година ништа друго показивала до гомилу закона, нројеката, инштрукција, регламената, брошура, тариФа и т. д. И језик се приметно искварио. Читајући званична бугарска акта са нееварљивим новосковаиим слогом, пуним црковних и руских канцеларијских обрта од неколико ри®и, који сећају на грозне ироизводе српских „званија" пре 30 година, нехотице номишљаш, могу ли се тим језиком низати и стихови и сличне нежне литерарне продукције ! Бугарштина је по обиљу речи и изрека врло богат језик, а и грађа реченице је лака и провидна. Али у земљи самој уме мало ко да оцени то благо, које се сваки дан може нокупити из уста простога света у различним наречјима. Аправоние! Колико глава, толико правописа. Једни пишу, како говоре, разуме се, сваки ио изговору свог особног наречја; други мисле, да се треба иридржавати старобугарског иравоииса. Али што је то „стара бугарштина", о том ретко ко има јаснији појам. Језгровита беседа древних пергамена, нисаних за доба царства Охридскога и Трновскога, и дивна издања и зборници Московски, Петроградски, Загребачки и Прашски овде су, у домовини тих споменика, непознати, као што је уопште цео огроман напредак славистике у нашем веку за Бугаре осим шаке сретних посвећеника остао тајном. За старобугарштину држе језик и правопие црквених књига по Никоновској ревизији 17. столећа. (Свршиће се.) прлетчлн ПОСТУПАК ЗА УЧШ ЗАЈШШЧКОГ чиТАМ И ПИСАМ У ШОДНОЈ ШКОЛИ. (Свршетак.) Кад ученици на овај начин науче сва писмена и науче сваку срнску реч да прочитају, предузима се считавање тежих речи. Теже су речи оне, у којима се налази у слогу више сугласника једно до другог.