Školski list

— 13 —

КШЖШИ ПРНКЛЗН. 1. Дечије саасење нааисао Др. Ник. ПетровиК. УБеограду гитамаано у државној штамаарији 1881. 8° с. 117. Цена ? „Дечије спасење" је роз! еспр^ит „Дечијим јадима", које смо приказали нашим чптаоцима у 3. броју овога листа од г. 1880. Глас хуманитета, којим је г. иисац опако јасно и гањливо проговорио у том делу, задобиому јеодмах наше симнатије и ми га иоздрависмо пуним срцем као речнта застунника оних, које је све нанустило, бедне и јадне сирочади. У „Дечијем сиасењу" приповеда нам исти писац, шта је све чинио н колико се морао борити, да допринесе, да се ублаже дечији јади, те да се спаеу стотине пануштене и заборављене деце. Пупих иет година агитује већ он за ту ствар и истрајност његова у тако човекољубивом делу заслужује највећу хвалу. Он је дочекао радост, да види ужежеп луч спасења, хумапитарни његови нодвизи с.текоше „угаони камен" у друштву за потпомагање и васпитавање сиротне и иануштене деце у Београду, које је основано 20. јануара Ј880. Ми смо уверени, да врли г. писац не сматра тим своје спасоносно делање за окончано, него да ће свом снагом настојати, да луч сиаеења засветли што ширем колу. У нрвој ноловиии књиге упознаје нас г. писац са енглеским заводом за српску сирочад, што га је основало енглеско милосрђе г. 1877. носле ирвог рата у Београду и којим је управљао сам наш г. писац. У том заводу беше смештеио 67 снрочади. Он је кратко време иостојао, јер је тадања српска влада мислила, да јој је дужност, да тај завод затвори. Писац нам нотанко прнча о организацији тог завода, која је била сасвим иијетистичпа. Да ли је то тако захтевала воља енглеских оснивалаца? По духу, у ком г. писац пише, наклоњени смо да мислимо, да је он сам по свом убеђењу унео пијетнстичан правац у завод. Мпоги његови обрти живо нас сећају на Аугуста Хермана Франке-а, ком је срце било такођер нуно љубави за сиротињу и који је из незнатног иочетка подигао један од највелнчанственијих завода на евроиском копиу, велико сиротиште у Хали. Да ли је биљка западњачког пијетизма уонште за српско земљиште, то је питање, о ком не можемо овде на брзу руку да расправљамо. Али већ сам покушај, да се оиа код нас усади, мора интересовати све учит: ље. То је за њих један узрок више да похите, дасеупознају са Филантронским радом г. дра Петровнћа. 2. Дај ми, чичо, десет иара. Н. Ј. П. У Београду штампано у државној штамиарији 1881. 8° с. 29. Цена? Исти писац, који је нанисао „Дечије спасење", сећа друштво у овој књижици на једно велико друштвено зло, које ваља лечити и које се може излечити. И заиста ће сс сви са г. писцем у том сложити, да је појава деце, која просе по улицама и на гробљу, болест нашег друштвеног живота. Писац иоказује, како се милосрђе најпрво одзива тој врсти просијака. Али то не чини зло мањим, него још мами другу децу у ту жалосну војску. Ииак, кад би се милосрђу дао други правац, спасли би друштво од тог зла. Ту цељ тежи да постигне друштво за помагање и васпитањс сиротне и напуштене деце у Београду. Кад би сни они, који