Školski list

них својстава. Правило ваља разјаснити, на иозвати ученике, да га уиотребе у реченицама, које ће сами да направе. То је пут, којим се разум бистри и крепи. Ученик мора да мисли, док нађе реченпцу; мора још даље да мисли, док ју нримени на правпло и исказпвање мисли оиет је ново интелектуално вежбање. Правило, које се тако научи, не заборавља се, оноје трајно ушло у интелигенцију, а граматика, која је иаучена на памет сасвим је безкорпсно знање. Чим ученици оставе школу, једва знају и једну речодонога, што су учили. Да се употребило време, које су нровели у ншоли, на развијање и снажење разума и моралног осећања постали би од њих значајии људи и жене, а овако задржавајући их некорисним стварима навикли смо их, да непридају времену ону вредност, коју [има у животу. ' (Свршиће се.)

-Ј- ШНЧШИМ ПЕРСИДД НИКОЛИШ. 21. јануара т. г. сахранише у Нанчепу Персиду Нпколићку, удову Петра Николића јорганџије, 30 година стару, која је сво своје имање (једну лепу кућу на јабучком сокаку и 18 ланаца земље) оставила панчевачкој црквеној општлни за иросветне цељи. Покојница је кћи ратарска, без већих наука, али имајући мужа, који се душом и срцем књигом забављао (а то је данас у нас реткост, јер је кавана и карта истиснула из руку заиатлија књигу, која је ту негда најчвршће з'сађена била), седела је свак <т свеца и недеље но подне ш њиме дома, те читајући нову књижевност усисавала је у себе све што је нлеменито и ваљано, те је тако и наука стицала из дана у дан код ње све већу важпост. Оставши нре две године удова, притом без чеце, она је одмах уз суделовање дра Касапиновлћа начинила тестаменат, којим сво имање по смрти своје старе матере оставља црквеној онштини за просветне цељи. При иогребу учествовало је из иочас и овдашње невачко друштво, а црквени одбор иснратио ју је до гроба. Црквени одбор набавиће слику покојничину за општинску дворану, у којој Ке бити временом галерија свију овдашњих добротвора народних, којих је број већ сада приличан. А има изгледа, да ће се број истих тек одсада множити, јер врло многе иородице, нарочито отменије, немају деце, те ири њиховом изумирању остављају зво имање црквеној општини. Колико се народна просвета може томе радовати, толико се мора растулгити срце сваког Србина, јер је то знак бројног оиадања народног. Слава покојници Персиди Николићки ! У Панчеву 23. јан. 1882. К.