Školski list

— 24 —

зованост, то чине још само они, који живе у тлј манији, да су извесном титулом рођења насљедили и образованост својих старих. Даље спорити о томе, да ли је нужна наука свима члановима човечаства, било би у ветар сламу млатити. Као што горе рекосмо нужна је наука свакоме. Дакле сваки човек треба да ирикупља себи знање, али поглавито онај, коме у дужност спада да друге учи и васнитава, јер само учен и васиитан човек у стању је у подпуној мери да одговори своме позиву т. ј. да ваљано учи и добро да васпитава. А на то држмм да смо у ирвој линији ми учитељи позвани. С тога нам је баш и намера да се о овој теми мало дуже и озбиљпије позабавимо. — Упознајмо се са средствима, помоћу којих самообразовањем можемо достојно и одговорити своме имену и нодићи се на оно место, на које нас баш наш положај упућује. Свима нам је познато, да се на учитељство одају деца сиромашнијих родитеља, који немају средства, да се даље уче и васпитавају и тако да што пре дођу до коре хлеба, приморани су да после четвртогиетог разррда средњих школа ступе у приправнички завод. Приправнички је завод строго стручна школа за учитељство и за ово кратко време од 3 године — могу се само постићи основна начела, односно нацрт у главноме свега онога, што нам треба као учитељима да служи. Дакле све оно красно знање, што је у средњим школама и у ириправничком заводу стекао, то је тек основа, на чему треба да гради праву зграду, која ће га одржавати на површинн савремене знаности. Поред оне принреме, што је стекао у школи, сасвим је природно, да онај младић а тако исто и женска од 18—19 година, који је свршио препарандију, а даље неће да напредује самообразовањем, да дотични односно дотична постаје иредмет иронији како самог учитељства тако и целог народа. Јер искрено признајмо да се ни на једном сталежу неда тако приметити забатаљеност у савременој науци као на нами, ако се просто задовољимо оним знањем и науком, што је у буквару и читанцн изложено. Врло је мудро један научењак казао : „ко пенапредује тај се уназађује." И заиста да се ово ни на кога не може толико односити колико на нас учитеље. Келнер вели : „Цео нам је живот школа, коју никад изучити нећемо и кад то важи за сваког човека, колико онда мора да важи за учитеља, који је нозван да другог наставља и васпитава." Како би могао онај учитељ облагородити душе својих грађана, кад он сам своју необлагорођава ? И заиста! Ми смо нозвани, да своме народу ваљане грађане васнитавамо; ми смо они, који треба својим примером на добро да предњачимо, да стварамо човештву ваљане чланове; из нас треба да се расиростнру зраци, који ће свима за ваљан напутак служити ; једном речи ми треба да будемс огледало своме народу. Ми смо савремени борци, од наше способности зависи напредак човечанства и душевна висина истога. Звезда народњег васпитања не стала је са видокруга, али ако се будемо прво својски заузели око себе самих, брзо ће се ти мрачни облаци разгонити и она ће нам се ма и у повоју указати, коју треба сви да