Školski list

— 139 —

Нише матере — на жалост — имају ту рђапу навику, да своју женску децу још од ране младости навикавају на сујету. Чија ће ћерка имати што лешпих и драгоценијих хаљина на себи, то је свакидашња брига у данашњем свету! Нодизање и хвалисање спољашности јесте онај проклети извор, из кога д)цнаје извирз^безстидност, охолост, безобразлук а и други онасни отрови, који тако реагирају убитачно на срце млађане женскиње. Зато дакле ви срнске мајке, које сте за све то одговорне, немојте хвалити и узносити леноту хаљина и незнам какво лице, необмањујте своје ћери са „обрвама морским пијавицама", не хвалите им зубе, та два низа бела бисера, — све то бацајте у нонор, а доказујте да је то све ништавост, која замало траје а душу убија за навек. Упутите их нека су задовољне са што простијим оделом, и нека већу бригу полажу на испитивање кућњегживота. Остављајући на страну многе рђаве навике, што их женскиња добија нри домаћем ваопитању, хоћемо најзад да упутимо матере на још један важан Факат ири васнитању наших женскиња, — а који се никако из вида изгубити несме, а то је: унућивање малих девојчица на олакше домаће иослове. Рђав је обичај код пас, што нам наша женска деца прво своје доба ироведу у непрестаном игрању и безиосличену, што даје новода лењости и немарности. Педагогика заповеда, да треба децу иустити да се слободно и колико хоће играју, али треба пустити те мале девојчице нека се мало нађу и у послу, и то нека чисте, бришу, илету, шију и т. д. јер тиме ћемо усадити у њих радиност и вредноћу, која је од преке потребе свакој женскињи. Све досад наведено спада у домаће васпитање наших женскиња, и ово се има сматрати као темељ, на коме ће школа продужујући имати да подигне зграду нравог васпитања. Је ли ударен добар темељ још у дому, онда ће школа са својом наставом учинити оно, што јој у томе иогледу њена дужност налаже. У том случају нећемо моћи викати на школу, да није нингга урадила. Али ако напротив у дому није ништа зарад васпитања чињено, — као што је то на жалост данас већином код нас, — онда школа нијеустању учинити онолико, колико би по своме задатку требала да учини. Ступањем у школу ночиње даље образовање наших женскиња. Неможе.мо другчије, а да се незапитамо: како наше женскиње стоје према школи'? Горка се истина иризнати мора, да је у томе иогледу зло, да горе бити не море. Маса нашега народа још никако да увиди, какву важну улогу има да игра жепскиња према целом човечанству, него ју је сасвим занемарила, те и у школу неће своју женску децу да шиље. Њено је да чува гушчиће, а не да иде у школу, каква школа'? Тако одговара наш ратар, кад га заиитам, зашто нешаље женско дете у школу. Таки нојам има наш народ о задатку својих женскиња, а где се тако мисли, ту је врло далеко свако добро ! Прелазећи на женске школе, сусретамо се оиет са иренреком женског васпитања. У нашим женским школама учитељују иајвише учитељи место учитељица, а то неби смело да буде. Учитељица је боља за васиитање женскиња с тога, што она има једнаких склоности као и ученице