Školski list

— 168 —

свјест дјетета јесу темељ за будуће оријентирање у свјету, дјете научи предмете кућне потпуније и тачније иознавати него икоје друге, који му се доцније за нознавање ируже, и ови су му предмети мјерило за будуће раширивање његовог видокруга мисли. Ови се предмети не указују дјетету само у иознавању, пего знатно упливишу и на његову ћуд, и тако иренесе дјете кућне одношаје на одношаје у друштву. У обитељи кућној никну дјетету најзнаменитије клиде за будуће развијање, јербо ту нрви пут осјећа и познаје дјете међусобну љубав као нпр. љубав према родбини и љубав према пријатељима куће итд. и тако постане кућа школом за развитак ћуди. Између куће и школе налазе се забавишта. Ово је управ допунак домаћег и приправа за школско васшггање, јербо се у забавиштима подупире и донуњава домаће васпитавање, а за школски се наук нриправља вјежбом тјела и чула и природним развијањем духа. У обитељи, ђе је васпитавање неколико редовно било, има се дјетету кроз забавишта нрилика пружити, да сваки дан неколико сати пробави у душевној заједници са њему равним судруговима, јербо се оно ту трајућим начином усавршује, а тим се начином усавршити неможе другче него у заједници истодобне дјеце. (Свршиће се:*) НАДГРОБНО СЛОВО Арк. М. Милошеви^у учитељу Фрањевачком. Тужни зборе! Онога, кога до ире неколико дана међу живима бројасмо, ево га, где непомично пред нама, истргнут из родитељских наруч'ја и изболован у самртном ковчегу лежи. Мисао, да је онога, с ким смо живели и кога ако не потпупо срећна а оно делајућа видесмо, неумитна смрт из круга његове делателности истргла, оставивши за собом унражњено место, које се дуго попунити неће ; — осећај, како су слабе свезе, које наш живот свезују, како је узалудна наша борба, како је излишан сваки труд — те мисли болом нам испуњавају срца, и отуда је реч о пиштавости човечијег бића, а мало која иородица, што не даје жалосне знаке те истине. Тужни зборе! Има и такових случајева, где смрт друге појмове раћа. Ако је онај, коме ми последњу пошту указујемо кратки овај век и докончао; ако Помислимо не на упражњено место, већ на дела, која су пред нама, на савете оне, који су нам познати, на љункост и мирноћу које су дичиле човека, онда срца наша исиуњава нека веселост, јер ми се, и ако смо одабрана члана и срп. нар. учитеља Мишу до вечне куће доиратили, сузним очима, али са нуним уверењем враћамо натраг, знајући, да онај, кога ми данас сарањујемо, изгубити се не може, ма да се светска слава човечија при врати гроба свршава. Изгубити се — велим — неће, јер слава рађа љубав, која расветљује мрачност гробну зрацима небеснима — тако да му није земља тешка, а чекање сајуза с бесмртном душом лако. Па кад бацимо поглед на овај ковчег, и кад се сетимо да Миша у њвму лежи, зар нас не подстичу поменуте особине на ништавост човецијег бића?