Školski list

— 323 -

на иемачки и латински језик. Даље су мутлавнија дела* „Прииовијвтке из старога и иовога завјета " (у Бечу, год. 1850.); „ Сриски акценти" ■ „Разлика измеЈју језикахрватског и сриског" ; ,,Српска диминуција и аугментадија" ; неки сиоменици из старе сриске књижевности; „Речник из тшжевних старина сриских и , који је од преке потребе како Филологу тако и археологу и иовесничару; „ Превод Мајковљеве историје срискога народа " (18г>8.); „ Превод исалтира и (1864.) „Цело св. цисмо (ћирилицом и латиницом, 1868.), и то стари завет од Даничића, а нови од Вука; » Превод с рускога А. Ј. Муравијева: иисма о служби божијој и иравославноЈ цркви " (Нов. Сад 1854 , Београд Ш. изд. 1867.) — и мноштво других послова, које је написао или за себе или у повременим листовима. Голем и колосалан му је иосао око сакуиљања грађе за » Речник југославенске академије". у ком је нослу он пајглавнији и најбрижљивији радник и у ком ће га тешко ко скоро моћи заменити. Даничић је све до 1852. био у Бечу, бавећи се књижевним пословима. Те године пређе у Београд, где одмах постане чланом „друштва српске словесности". Али после године дана врати се у Беч, где је 1853 — 56. обучавао гроФицу Јулију Хуњадијеву, кнегињу Михајла Обреновића, у српском језику. 1856 буде позван у Београд и постављен за књижничара народне књижнице. 1859., кад већ кнез Михајло беше на влади српској, ностане у Београду учитељ словенске Филолођије, опште историје књижевности и естетике у тамошњем лицеју, доцније великој школи, а то место запреми до 1865. Год. 1857 — 1860. бијаше у.једно тајник „друштва српске словесности" а потоњег „срнског ученог друштва", којега је гласник са изврсном вештином уређивао. Год. 1865. остави учитељску столицу у великој школи ради неког сукоба између учитељскогзбора и министарства просвете. Буде намештен за тајника у министарству. Али пошто ова служба не одговараше ни вољи ни послу његовом, пресели се у Загреб на позив основача „југославенске академије«, и његових пријатеља. Год 1867 буде изабран за нравога тајника исте академије, којој као такав даде нов правац и многе вредпе књижевне ствари написа у тамошњим листовима и књигама. Год. 1873. опет га српска влада позове у Београд на столицу словенске Филолођије. Академија се тешко растане са таким изврсним чланом својим. Ту изда своја два дела, која га ставише на чело најславнијих Филолога словенских, а то су: