Školski list

— 354 —

ном магарца? Сој, који има оваке представнике, не заелужује руг, који ми на њега неправедно товаримо !" У светом писму находимо ми лепе поуке, како ваља постуиати са животињама. Тамо стоји : „Кад нађеш птичије гњездо, немој узимати мајку и птиће, него мајку пусти, да би ти добро било и да би дуго живео," „Еад видиш вола или магарца под бременом да падне, помози му да устаие" (Прип. из Стар. и Нов. Завета, превео Ђ Даничић, стр. 37). Па опет за то, како се ови закони божји слушају? Ваља само стати испод каква чота, кад се сено сважа па да човек види, како немило срдни људи кукавну марву хоће да побију, ма жалост је погледати. Како ли се стари коњи под бременом киње и муче. У на предним државама имају друштва за заштиту животиња. Та друштва мотре, да се овака безакоња не чине Поучним књижицама буде у народу, особито код деце, учешће сироћу животиња, које су нам већином од велике користи. Немоћну марву откуггљују и брзо убијају, не мучећи и не кињећи је. Таких друштава код нас, на жалост, нема; па кад нема и за сад не може ни бити, а оно бар сваки може иоставити себи за дужност, да свуда живом речи и примером заклања животиње, особито марву теглилицу, која се у нас понајвише злоставља. Раније смо већ рекли, деце ради, људи божји, не постуиајте са животињама свирепо, јер ће и онн то исто чинити, што виде од вас. „Шта раде деца?" »Што виде од оца!" Учитељи и родитељи највише су на то позвани да на то пазе, да деци на срце мећу ову ствар; да им износе пред очи користи, које имамо од животиња, и како је то ружно и бездушно мучити животиње. Има много прича, — као нпр, како је један паук спасао неком човеку живот, а други један развесељавао у заточењу Францускога гроФа Лауцуна, — којима можемо улити у срца дечија човечна осећања спроћу оних, над којима смо постављени, да господаримо, ал' не да их злостављамо и на муке мећемо. Учитељ може такође приповедити деци, како су стари народи, нпр. Мисирци, животиње веома поштовали, и како Јананац и данас не би ти ударио коња, кад вуче уз брдо терет, ни за живу главу. У Индији је законом било забрањено убијати животиње. Индијанци су држали мараму на устима, да им како неби улетела мушица у уста и тако погинула. Још ће учитељ добро учинити, ако деци каже, да су у Индији хиљадама година живели људи, а и данас' међу нама има их доста, који нису спали