Školski list

— 295 —

дије и више давао и поклањао онако у тишини а примером народне нословице: „Што даје десница нека не зна ни левица." Позориште сриско, срп. Матица, срп. књижевност, срп. писци, вештаци и родољуби, срп. ђаци, срп. школе, путници, невољници, а у најновије доба још и срп. цркв. оиштина са својим школама (по гласу тестамента покојникова) јесу живи јасни сведоци велике родољубиве душе деда Гецине и не мање дарежљиве му деснице. — Сва његови знани и не познати родољубиви приноси, а и нове штипендије и легати нодижу му име у српски пантеон, а у реду Текелије, Коларца, Сервицког, Капетана Мише, Гвозденчевића, Наке, Платона и других светлих и врлих синова и добротвора српских. Побожан је био онако, како се то само у права, стара и верна православна Србина замислити даје. — Цркве у Сентомашу једва да је когод тако посећивао, као он; при богослужењу се молио, нојао и слушао. Причешћивао се редовно 4 пута у години и сву своју кућу онда скунљао и водио ка овој светој тајни. — Пост је држао особито примерно; ма како високи гост, у Сентомашу био, тај је морао Петак у кући му иреиостити — или на другом месту ручати. Смеран је био особито. Његове ванредне материјалне прилике, познанство и пријатељство чак до на.јвиших кругова пружаху му обилатих ирилика, да се и сиољње над другима уздигне и одликује. Њему све то беше нразна машта, за којом му срце никада грамзило није. — Он се раскошно-госноцки ни одевати не хтеде; у своју кућу не уведе ливрејисане послужитеље, Фине куваре и строго прописане салонске намештаје и церемонијеле; он још не седе на скупоцена каруца; он стајаше цела века свога у сентомашкој цркви на левој страни тек у тре&ем столу. Памтења је био особито јака. Знао је из детињства сваку успомену тако живо, као данас. Та цели век и огромни рад спровео је помоћу јака памтења ; тако је нпр. у стању био неколико хиљада Форината пре подне народу на пијаци изданихтек с вечера из главе диктирати себи у протокол. Рачунџија (наравно нанамет) био је особито брз и сигуран; осрамотио је више пути своје школоване млађе и писмене рачунџије. Карактеристично је још и то, да је Физиономије у марве боље познавао, него у људи; тако је нпр. после годину дана познао вола на вашару, кога је још лане на другом неком месту ногађао, а газду — човека — од тог вола одмах није познати могао. Р аденик је био целом месту узорити. Говорио је навек : „Нема мени без мене," те је с тога сваки иосао лично надгледао или обавио не и лашећи се умора, болести, неиогоде, зла времена, не пазећи на удобност т ела и незгоде. Чобан га не могаше преварити и прикрити и само једну шугаву овцу, а да он то не иримети ; жито му се није никада решетало, а да и 'његова рука решето чачкала није, лађа се није кренути могла, а Д а је он нрегледао и испратио није; не беше тога посла*) у радњи ње-

*) Једном пролазма лађа му житарида кроз отворену ћуприју на Каиалу у Сентомашу. Свет ое слегао силни са колима, полази из села преко ћуприје на њиве да оре; на лађи мало ла))ара, а и неки ветар их смео, те једва, једва лађа мили. Кад деда 1'оца виде како споро иде, а Сентомашани не могу преко на ораље, а он скочи те ухвати са лађари за једек, па поможе и сам вуКи своју лађу, да се ћуприја што пре склопи