Školski list

— 357 —

Несме бити ништа друго пред очима дечијим осим оно о чему се ради, да не би нажњу расејали на више страна. Главна и сва пажња мора бити унрављена на онај предмет, који се узима за подло гу учења у онај мах. Пажњом примају деце јасније утиске, а тиме се јача и снажи њихова душевна снага. Подајмо на пример деци какву књигу са сликама, међу ирвим листовима ће посматрати са највећом пажњом а даље све брже и брже ће превртати листове, — знак је да им је досадило па необраћају пажњу толику на њих. Ово се догађа кад је дете само себи остављено, али кад је у рукама учитељевим и пред његовим очима он ваља да му толико иокаже и тако да удеси, колико му је доста да схватити и примљене утиске занамтити може. Свако је дете у толико пажљивије у колико за онај мах и дух његов суделује при радњи а то се познаје кад и оно ради при учитељевом настављању. Сваки учитељ мора често избегавати акроматични начин иредавања, јер овај начин, којим учитељ непрекидно говори, а ученик просто мора да слуша, није за младу децу него за одрастније младиће, али и ови морају бити способни, да ток идеја учитељевих прате, да цело предавање у свези одрже. (Где нема ових услова ту таково предавање нема смисла, јер нема снаге да дете одржи увек на известној тачци, слабо разуме и тиме престаје и пажња.) Но пошто се неки предмети у вишим разредима народне школе на овај начин морају предавати, то нам онда још пре ваља децу да навикавамо на праву важњу, да би могли временом успети и при предавању горњим начаном, који би морао постепено наступити да би их тиме и не осетно за слушање и примање оваке наставе оспособили. Да би пажњу дечију и при предавању по акроаматичном начину увек одржати могли, морамо се ири предавању иридржавати кратких и простих реченица, покрај тога ваља одржати чистоћу и ној • мљивост језика, и држати се нриродног реда мисли из оног иредмета кога иредајемо. Ако опазимо да нас деца неехваћају или то приметимо на њиховим лицима, то знајмо, да надаље не ваља предавати, јер нас слушаоци неће разумети, него поновимо, разјаснимо и тек онда даље се крећимо. Овим се начином деца навикавају и на правилно изказивање својих мисли, које ваља увек да су у природној свези изражене, а то ћемо ностићи привикавањем на пажњу и чешћим понављањем. Вез ионав■ љања врло нам слабо вреди наше иредавање. Други начин предавања, који се код мање децз употребљује, јесте узајамни, Ту се цела радња састоји у узајмном непрестаном говору учитељевом и учениковом. Први нита а други одговара. Ово је најбољи начин, којим се може нажња одржати. Овде морамо пазити, да нам по једно дете одговара, и у колико је могуће да на свако ђаче падне по неколико питања, чиме би се његова и свакога нажња у запетости одржала и тиме не би ни једно нестрпељиво постало, нити би пажња дечија престала. Кад се но изложеним правилима нажња постизава, онда је опа прави израз слободне воље дечије и онда тек деца у предаваним наукама напредовати могу.