Školski list

- 170

реч при осбшбу спомшшка петрл аностоловт школског добротвора. Велештовани слушатељи! Дозволите ми, да по обављеном свете наше нравославче дркве обреду. — да по освећењу крсног овог знамења, надгробпог сноменика овог пеколико речи речем и вас мало поближе са покојником, чији гроб споменик овај означава, — упознам и на светло име његово барем овом приликом мало вигае упозорим. У читуљи знаменитих мужева, — малене сада наше православне онгатипе, негда пак знамените и на далеко чувене српске Ст. А.ндрије, светли на првом месту међу добротворима име знаменитог покојпика, коме је овај скромни сноменик подигнут и данас уз велецењено ирисуство ваше освећен. Па да се запитамо овде, чији је то гроб, велештовани слугаатељи, гато га новоподигнути споменик овај обележава? Ко је тај знаменити покојник, гато вечити санак у мрачном овом гробу ево већ 50 љета скоро борави? Гроб је то Петра Ааостоловиба, ваљаног негда грађанина општине нагае, честитог Србина Ст. Андрејског. Гроб је ово опог великог добротвора нашег, који је након себе такав споменик оставио, да ће М у се име, докле год буде сиротих, добрих и ваљаних ученика наше српске православне школе Ст. Андрејске славити и величати. Гроб је ово оног отличног мужа, који је завештао лепу закладу, да се из ње сваке године у очи светлог нразника Рождества Христова гато вигае сиротих ал и ваљаних ученика нагае птколе заодену. Јест штовани слушатељи, ово је гроб тога добротвора школске младежи паше, чија слика и пашу гаколску дворапу дичи и украгаава. Па и онштина наша благодарним осећајем према великом добротвору том обузета, иодигла је скромни споменик овај великом свом Смну; поставила је обележје ономе гробу, који храни тљене остатке великог добротвора школског; подигла је видљиви знак, који ноказује место, где вечити санак бораве земаљски остатци Петра Аностоловића. И заиста, велегатовани слугаатељи, колико је мален натн народ, ипак може оп као ретко који други парод у свако доба ноказати доста знатан број мужева, који највећу радост своју у томе налазе, да народу своме п1то вигае добра учине, да принесу што веће материјалне жртве за онште добро свога рода. Ваљда у ниједпог народа на свету нема саразмерно толики број добротвора народних, као у нас Срба; ваљда се нигде нежртвују и незавегатавају толике знатне своте на просвету и напредак народпи, као гато то код нас видимо. Узрок је тој лепој и узвишеној нојави на сваки начан безграничпа .љубав према народу своме и његовом културном наиредовању, што је јвдна од најлепгаих врлина, која Србина одвајкада краси. Па кад ногледимо заводе и закладе, односно Фундације и заве-