Školski list

— 186 -

из Ст. Андреје да изволи набавити иреииее горепоменутих заклада и друге извештаје о истима, које ћемо драге воље у Школском Листу печатати с жељом, да се иарод наш путем јавностн упознаје са народним добротворима и са руковашем просветних заклада својих. Н- Ћ. В.

ВЕМ ОБЗИРА&Е НА РАЗБИТАК КАРАКТЕРА КОД ЕАКА. Превео из Висове књиге „Ра<1а§о§18сће Уог4га§;е" М. С. Кмнчар, нар. уч. Прекр;.сно је преставити себи, да се човечија ирирода може >век боље развијати васниташем и да ово можемо скалупити у облик, који је нримерен човечанству. Васпитање је ведика тајна савршености човечије нрироде. Кант. Кад говоримо о јачем обзирању на карактерно развиће, није нам ни на крај памети, да пребацујемо штогод школи. Увиђавни учитељи свакад су ностављали метом васпитања хармонично развиће душевности и развиће добра карактера. Али један ид најзнатнијих захтева, што га јавно мнење данашње добе од школе иште, дало би се овако рећи : „Школа није само наставни завод, она мора више радити за ваепитање, за развиће срца и карактера. Мање знања а више васпитања." То је нарола знаменитих заступника јавне штампе. Заступници школе и њезиних интереса не смеју да брзо пролете мимо овакав захтев. Ствар је тако важна, да треба сваки учитељ бар да се иснита, да ли је увек сва средства уиотребио у сврху „васпитања", и да ли је збиља и у свако доба био васиитач као што је био настављач. Горњи захтев јавнога мнења тражи се с тога, што се често туже у наше време на растућу разузданост и подивљалост младежи. Такове ћеш тужбе чути у Немачкој и ТНвицарској. И ако је растућа подивљалост збиља чињеница, нико јој главпога узрока не ће тражати у школи У обитељи је недвојбено главни узрок тому. Петљапија и уживањ? данашљега племена ослабили су обитељски живот, што неповољно уплива на младеж. И црква је у паше доба — на жалост — изгубила од свога васпитнога уплива на народ, обитељ и младеж. Али што је мање младежи обитељ и црква, тим јој више м^ра бити школа , и тим већма морају учитељи испитивати сва срества, која су на располагању у сврху васнитања младежи. Недвојбено је, да је заснивање нравиодобра парактера коначна мета васиитања. Ово одређење мете васпитања тако је једноставно, да ју с тога многи учени педагози не су могли да употребе него су друге сваки на своју руку успостављали. Не ћемо о њима ништа даље расправљати. Под карактером разумева се трајни правац васцеле особне тежње. Ну ношто тежња може бити нравна и безнравна, има и нравна и безнраваа карактера. Безнравни је карактер иснуњен саможивошћу, те га