Školski list

— 26 —

маће задаће, да то не морају у школи с децом радити, где би се и оеи морали трудити. Зато већма воле. да се ради осим њих код куће. Наравно, да је много теже, кад учитељ за време наставе непрестапим побуђивањем и вежбањем руководи снособпости ученикове, кад учепици с њам заједно мисле, и кад оно, што се предаје, исиитују и нресуђују; много је теже дати ствар, па према тој ствари управљати размишљање и расуђивање својвх ученика и развијати њихове умпе способности, него захтевати да ученици сами собом изнађу и саопште ресултате те наставе. При посматрању ствари нека ученик сам размишља, нека на тој ствари изтражује сам <нене саставне делове и знаке; код општих мисли нека нађе оно, што је опште; нредмете између себе нека сам сравњује; нека изналази једнакости и разлике; нека сам ствара представе и изриче пресуде и на послетку нека своје мисли сам у органску целипу везује. Све то треба сам ученик уз помоћ учитељеву да израђује, а да боме, да је таки посао за учитеља много тежи, него кац би задао задаћу, да му то и то ученици код куће израде. Кад се ученици многим вежбањем и из рана детинства почну навикавати, да сами мисле, суде и посљедице изводе, и кад се сачувају, да им дух не заспи, тек опда у старијим годинама моћи ће израђивати добре задаће и без учитеља, само мора предходити и томе спрема и вежбање. — Дистервег вели : „Ученик нека ради руком, језиком, главом." Многим вежбањем у саморадњи треба дете дотле да доведемо: да буде незадовољно, кад нема шта да ради. Кад не можемо за своје ученике да једемо, пијемо и спавамо. тако исто не можемо у место њих ни мислити, ни учити. Што човек сам собом не стече, то пије његова својина. Морамо овде додати, да свака саморадња треба да буде у неком саразмеру са природом ученика. Ми немамо речи, којима би могли нредставити велику важност саморадње и њену богату корист, што га она даје човеку, који се свагда њоме бави. Нашег славног Доситеја Обрадовића и Вука није школа довела до оне редке васипе и угледа, што су га ти л>уди имали не само у свом рођеном, него и у страном народу, него њихова неуморна саморадња довелаихје до те величане и славе. Саморадња је пут, којим људи идући, долазе до уважења и угледа. Све је то тако јасно као сунце, на опет