Školski list

— 42 —

ћу можда и овим ретцима покренути струну њихове осетљивости. Но, кад ћу ја да признам, да оне у неколико имај у нрава на осетљивост, јер су — већином — још слабије паилаћене него учитељи, нека и оне признају мени пешто. А то нризнање нека буде: да ја — као колега — песам баш ипак са свим пепозвап, да о њима трошим мастило. А за. што то ? За то, што и ја живим у пароду, па сам дужан, да нроучавам живот његов. Па ја га и јесам марљиво проучавао, а још и сад увек проучавам, те отуд се п латих, да пишем о њима као о каквој лепој шајци, која би многу корист могла из себе истоварити па брегу мора народа нашег. А учитељице наше нека ми не замере, јер мени је народно благо пред очима, а ваљда и оне тако мисле: народно благо, пашеје заједничко благо, пародно благостање је наше благостање. А сад, кад сам се потрудио, да се разумемо, могу прећи и на саму ствар. Но пре тога ћу још коју онако у опште рећи о самом њином позиву, дакле и о нашем, учитељском. Учитељица — тако ле»а, тако дивна реч ! Ала не кад њоме представимо једну госпођу или госпођицу с квитом у руци, него кад заронимо у дубину права значења њепа Па зар има још које лепше речи, него пгго је та реч : учити! Бити вртар у нануштеном народоом врту. Оплемењивати дивљаке из врта тога, дивљаке с душом и речју. Али не оплемењивати с лемом у руци, него срчју из срца свога. Лебдити увек над дивљакама тзма, да силни ветрови, који их са свих страна као трошну сламку заносе и превијају сад тамо, сад амо, да те дивљаке ипак одолу њима, и ма да им толике сласти еладе пољуљкивање то, - да ипак се одрже право Дакле у .један мах пазити и на правац, а у том и оплемењивати. Зар ово није свет и узвишен позив? Зар се може још лепшег наћи? — Али колико је он висок у узвишености својој, толико је тежак и теретан у самој низиии, у кориту, у ком се ходи. Толики га таласи нредрасуда занљускивају, толико га камење немара пречи у лакшем току, толико га недаћа у трновитнм, нераскрченим пристанима сустиже! Па и мучити се и учити сред сиоменутих силних препрека и малаксати, а за тим опет се охрабрити, иа још чвршће се држати — зар то није теретан рад ? Али је мио плод његов, а то је еветлост, која из таме постаје. И учитељски и учитељички је позив као једна дугачка а уска стаза, којој у сусретају стоје све променљивости и раз-