Školski list

— 82 —

л иковати од зла и да постаиу вољни делати по свом најбол.ем убеђењу јер само тако ће моћи делати у прилог правог васпитања. Ево неколико примера, у којима васпитачи привикавају децу лагању. Дешава се, да васпитач рекне : ако будеш миран, донећу ти то и то; или: ако буцеш неваљао, бићеш кажњен. Међу тим, кад дође време, да. се дете награди, или казни, по обећању и заслузи, — васпитач не уради нашта. Ми обично велимо за таковог човека, да је недоследан; дете на против налази, да је такав човек — лажљив. И заиста човек, који своја обећања не испуњава, такав је. Ја питам, није ли такав рад васпитача отворено навикавање деце на лагање ? У нас је мана, што јако тежимо за онам, пгго је у друштву уобичвјено, не мислећи, да ли је то, за чим тежимо, основано, или не. „Бити истинит у отменом друштву, значи толико, колико бити суров. Код удварања не употребљују се речи из речника истинитости, но речи конвенцијоналнвЈ које су свакојаке, само не истините. С тим конвенцијоналним неистинитостима се дете, што год може раније, упознаје. Оно се прнвикава да говори оно, што не мисли; држа се да је највеће неизображење, кад дете своје наклоности, или не наклоности, отворено искаже. Њему се се, тако рећи, у уета мећу конвенцијоналне лажи. Какав наравствен расцеп проузрокују у души дететовој такав рад ?! — Спрам оца и матере да буде искрено, спрам страних да буде друкче. Тако се деца привикава ју још за рана на дволичност и на двосмислен разговор, што је, да боме, противно од карактера." *) Цељ, за којом како појединци, тако и цела друштва теже, јесте истинско добро. Ако је истинитост оправдана и ако је лажљивост порок, као што сви знамо да је, онда је између осталог, цељ појединога у друштву, да присвоји истинитост и да одбаци лажл>ивост. И кад у друштву има лажљивости, онда је томе узрок назадност његова. И заиста — истински напредак и порок не могу у једно и исто доба бити особине једног и истог ируштва. Недостатак увиђавности и недостатак чврсте воље за делање онога, што је добро и за избегавање онога, што је зло, узрок је свим рђавим приликама у животу човечјем. Доследно томе: васпитајмо децу свестрано, па ћемо тим и подхрањивати љубав истини и искорењивати лажљивост. Морално се васпитање без ваљана нримера не да замислити. Не може бити веће глупости, но тражити од деце да се владају добро, а ее дати им на то примера. Истина, пример најбоље дејствује, кад је васпитач кроз и кроз на свом месту, ваљан ; „права васпитач зна из сопственог унутрашњег искуства по себи самом и по другима, да човек више може учинити оним, што је, но оним, што зна",**) али тиме се још не каже, да онај, који има љубави према васпитном раду и дечијем напретку, да онај, који је и срцем и душом одан свом позиву и да онај, који са вољом и издржљивошћу дела по својим најбољим убећенима, не може примером својим ваљано васпитати. За то учитељ ваља да је добар при-

*) Г)г. 6. А. ЕЈеске : Висћ :Сиг МиМег, 171. **) Вг. Б\ А. "УУ. : Л^е^луејзег ес4. I р. 9.