Školski list

— 157 —

сам дијецезан кандидатов што год зато не приговори. Слављеник у безазлености својој, да би патријарха умирио, како с те стране никакве сметње нема, рече радосно да је он од владике Платона одавна добио дозволу, па је с тога и дошао да богословију приватно полаже. Чим чу Рајачић Платоново име наједаред се предомисли и рече да од полагања не може бити ништа. — Слављеник наш беше као громом поражен. — Ни молбе, ни заузимање проФесора, ни нуђење слављениково, да ће се најстрожијем испиту подврћи ништа не помогоше. С тужним срцем и сломљеним надама пође слављеник кући у Сомбор, али га пријатељи наговорише да покуша отићи митрополиту Петру Јовановићу у Београд, не би ли се тамо помогао, али и оданде се без икаква успеха натраг поврати. У то време упразни се место проФесора на срп. препарандији у Сомбору на које многим наговором проте а тадашњег управитеља Ковачића, високоуважени слављеник наш, али без праве воље своје на данашњи дан пре 40 година изабран буде, и не слутећи, да је управо то поље на коме за њега лаворике ничу. Из овог што сам досад навео поштовани слушаоци, држим да би се могао извести закључак, да је и нашем слављенику одређен арави аозив и да би сасвим излишно било то и доказивати, што је слављеник својим животом и делима и сувише доказао. Но посмотримо како изгледа она особина слављеникова, која као најсјајнија врлина сваког васпитача, овога управо достојним чини, да свету ствар народњег образовања у своје руке узети може, а то је љубав цркви и школи. Још у раном детињству када ни за школу дорастао не беше, показивао је слављеник уз бистрину ума ванредан религиозни осећај, који му се у љубав према цркви развио. Кад год би видео црквена врата отворена, ушао би унутра, па би с побожношћу посматрао иконе и утвари, а у свештенику гледао би неко више створење. Љубав ова учини, те је од пет година знао готову малу катавасију на памет, и док су остала деца у бучној сигри потражила забаве, дотле је он у соби псалтир читао и црквене песме појао. Блажене успомене, мати слављеникова, није могла сину своме већу радост учинити, него што му купи право еванђелије и праву кадионицу да њоме кади кад службу служи. Ову љубав цркви није ослабила ни несташност детињства, ни младост жељна уживања, ни разочарана старост, ни сумњива наука, ни хладна Филозофија. Та