Školski list

— 138 —

позива и жарка љубав према ствари и цели у оба предавача најлеише огледа. Ретко да се икад одушевлење учитеља с одушевлењем ученика већма натецало као овде. Стара школа својим срицањем слова и досадним понављањем слогова беше се преживела; механизам учења без показивања сликама о оном што се деци говори, није одговарао напредном начину: одржавање школске дисцишшне арутом, када се по државним и општинским тамницама укидала телесна казна за преступнике, убијало је углед људски ; морало се дакле полазити с духом времена у напред. Ова потреба била је већ и с тога нужна, што су зраци модерног метода из најближе околине и сувише јасно указивали на прљотппе на школи нашој, које се згрепсти морадоше. Вукићевић је још као нов проФесор српскога језика на препарандији, одмах првих година својих стао учити децу основне школе: читању иисањем , по новом методу, те тиме отворио врата да се та новина у нас одомаћити може. Наравно да је то доста полагано ишло; и разуме се да је ту морало бити и отпора, можда баш од самих колега његових, који предавајући методику по старом систему сувише се уживеше у уверење о непогрешивости истог, докле су сваку нову измену за жалења вредну заблуду сматрали. Али чин, којим је учињен прелом у дотадањем, старином освештаном начину учења и ако је по себи епохалан, јер је тим школа народна постала саврсницом својих друга у просвећенијим, европским државама, даје уједно и ласкаву сведоџбу о висини образозног ступња српскога народа, који тако жељно за модерне установе разбира, те их одмах на своје земљиште и пресађује. Слнка која нам се том напоменом и нехотице иамеће, најбоље карактерише то живо интересовање за резултате сувремене науке педагошке; па бисмо се огрешили о пијетет према прошлости, када не бисмо ову слику изнели пред очи оним читаоцима, који су о њој имали мање прилике да чују. Беше то 1858. године у варошкој дворани у Сомбору, када се по налогу Дра Натошевића искупило до 150 свршених учитеља, да слушају како им по новом методу у школи радити ваља; и којима је г. Вукићевић теорију и праксу овога новога метода и очигледног учења разлагао. Ту теорију зачинио би предавач обично алузијом на православље, распирујући у слушаоцима љубав према вери и народности српској.