Školski list

— 42 —

чује се јаук и лелек огорчоне сестре Орбинове, потмула цика и страшан врисак сирочади, која Србина очајнички за спас моли, али одјеци тога јаука громовито одјекују по ваздуху, као да довикују Србину: „Мучно је у ропству живети, бори се, то ти приличи!" Србин је већ почео малаксавати; последае искре његове трошне снаге, на ново је искупио, али и те су се одлучно одбијале о чврсте оклопе турске — неизмерну силу овога, крвника. — Иа зар да клоне, да пропадне?! Слушај Србине! можда се кроз васнону хори још и који други глас осим плача? Зар не чујеш дивну мелодију нар. песме, која је до сад Србина соколити знала ? Или мислиш, да је пропало то бесценблаго, та чврста стена, која се ни при најјачој бури не одвали у море пропасти, па сад да умукне испред Турчина, зар да с њоме Србина нестане, да му славно пме умре?! Не! то несме бити, слушај само, али гле — лице ти се ведри, ти канда видиш или чујеш нешто, што ти спас обећава. Видиш старца, кога су опколили људи, жене и српчићи, невина сирочад. Немоћан је — у бурно доба младости његове су те ноге прешле највише врлети, најопасније стене, вребајући можда само једнога Турчина; те су ноге канда хајдука горскога носиле. Тело му је изнурено, јер су силне ране исцедиле крв његову, разрушиле му здравље, али му души и храбром срцу нахудити не могоше. Седе власи — које је поветарац у сребрне таласе разигравао — покривају му старачку главу, преко које су многи суморни дани прелетели; али му покривају и поносно чело, као да би хтеле сакрити она два празна ока, који много приповедају, ма да у њима нема покрета, неме живота, јер седи старац је — слеп. Сузе, горке сузе су избрисале зеницу, која је некада једним погледом непријатеља секла. Он је дакле пзнурен болесник, он је слеп, па ипак му још сува рука неје малаксала. А и како би? Та је рука некад младачком снагом неописано вешто мачем кретарида по редовима непријатељским, а сада да престане ? И сада држи оружје благо, па ипак пуно освете, које је Србину поред иконе и мача друга икона, која му је сахрањено благо подигла и славе прибавила. То оружје, та икона, та светиња народна јесу гусле. Седи гуслар певајући уз њих оне дивне нар. песме, које су пуне морала, истине, правде и других врлина, будио је у народу