Školski list

Још се само гдекоји зрачак светлости бори са овии црнии нападачима, па онда ће да настане гробни мир и тишина. Тихо и немо па ипак некагсо величанствено се креће овај огромни плашт, и носи собом непрегледне, страховите куле на бедемима, које изгледчју као туробне рушевине, негдашње славе. Неко потмуло мумлање из облака потресе кад и кад те градове, као да би их опоменуло, да је доста чаробнога сна, сад долази проста али и крвава јава. За тим севне муња, као неки несмели весник онога гласа, што се кроз облаке чуо, и озаривши крвавом бојом свој траг, несгане је брзо, као да се боји и уклања страшнијој сили, што иза ње долази. Тај крвави траг муње напомиње пролевање крви, али улева и наде погинулим борцима, јер ће обилато пљуснути и турска крв, а престаће звечати они робовски ланци, што сваким својим продирућим звекетом узнемирују кости умрлих рањеника. Или су зар зато гинули јунаци, да Српска рука — која је негда свој мач као играчку окретала — да та рука на тиранску заповест ионизио извршује најгадније злочине, и то на оној земљи, која га преклиње, да се бори, да још једном покуша оним мачем проклете ланце раскидати. Но у трену ока облаци задрхћу, гром захуји, и са неописаним потресом се изгуби на земљи несретне раје, која га је сваки час очекивала, да јој зада смртпи ударац, да је уништи — сатре. Опет настаде тишина; та сила је однела нечујно и последње очајне гласе, а оставила опустело место, око кога ни ваздух несме слободно трептати. А шта Србин, шта та бедна раја чини? Иа Србина је судба навела тешко искушење — непрегледни облак — а он је требао показати, да ће и кроз овај просијавати зрак алем-камена, звезде Србинове, зрак српскога јунаштва, његове необориве силе, постојане воље, да освети проливену крв, да докаже, да у њему одиста српско срце бије. Али Турчин који је веру косио, љубав у народу разоравао, мржњу и освету међу рођеном браћом подстрекавао, који је отровно семе пропасти сејао по Србији, а она је била готова, да прими ту клицу, да донесе обилата плода, јер њу је тада залевала, а уједно н подгризала несретна неслога Србинова, која му је најжеигћом пропапгку претила. По земљи се хори страховита клетва скамењено мајке српске, која већ више нема суза, да оплакује изгубљену наду и узданицу,