Školski list

— 166 —

утидај на савременике, уиознаду је други људн ђекада дуго и дуго иза његове смрти, дуго и дуго иза његова стваралачкога рада. ФилозоФија историје јесте радња пророка унатраг. То је умље у историји, у иостајању човјечанства. Даропитост, ма била најенергичнија, најодређенија, мора се разбудити, развијати, усавршавати. Ни један се човјек не рађа савршен. Природа само снабдијева способностима, а дужност је притика, утисака и властите марљивости, да се разнију. И ово признајемо човјеку, због овога уважавамо га и дивимо му се ; могућност развића да благи Бог; а остварује га властито прегаоштво, укрштај сретнијех прилика, које заједно раде, дакле и опет благи Бог. Велика је срећа, кад се могу гледати изредпи урнеци и примати њихов утицај. Урнек пробуђује дар. Морам опет рећи: Природа је учинила, што је највише могла, она је створила, што Је било најпотребније, дала је увјете за развијање, — без ње нема земљишта, у коме би сјеме ницало, —• али њу г треба побуђивати а никаково потстицање не утиче тако силно као енергичан, развијен човјек. Онога, који жели да се усаврши, сили нагон, да тражи његов утицај, његову близину. Тада увиђа, што сам може и што треба да ради, што сама његопа природа хоће. То упознаје весељем и унутарњом срећом, коју налази у близини развијена човјека, упознаје замјећивањем, колико се њиме усавршити може. А томе не треба много времена, ђекад само један сат, а ђекад један једини час. Муња запаљује дрво у тињи час. А такав је и утицај једнога духа на други. Не треба ни напомињати, шта отуда слиједи за будућега учитеља и васпитача. Он се дружи са признатим ваљаним учитељима и васпитачима, с таковијема људма, које је природа обдарила великом даровитошћу за њихив позив а који су је у г савршили. Што тада треба у њему да се разбуди, пробуђује се. Он не подражава слијепо, — то свагда ради осредњост, — него иосматрањем савршене нндивидуалности потстиче се развијање његове индивидуалности. Он упознаје свој властити природни позив, те иде за метом, којој је до сада тежио мање више инстинктивно или по пустоме нагону нрироде, а сада са пуном свијести и јаком вољом. Читавога вијека свога захвално :ће се сјећати урнека, носиће их у своме срцу као свијетле слике; јер знаде, колико им је захвалан. Ко нема никакова пијетета према људима, ко ниједнога човјека не цијени и не поштује, како може очекивати, да ће и други људи њега пазити ц пошто-