Školski list

— 84 —

школе, тако исто и за народ. Застој на тој грани књижевности наше врло је велики, покојник је био прегао свом снагом, да љубав према тој струци што више распали у народу нашем, а био је погодио и прави пут, јер је знао да ће то моћи постићи једино поред добрих књига те врсте, којих је у нашој књижевности на жалост врло мапо. И ако је покојни Стеван Коњовић врло вредан и у својој струди савршен био ппак је и он морао окусити горке каои непризнања; жалостан правац, који је данашњим даном овладао у друшгву, који све одриче а ништа не признаје, а погрешке у које мање-више сваки човек пада преувеличава, дирнуо је у душу и покојнога Стевана, који за свој корисни и марљиви рад није могао уживати од онога блага које се признањем назива.. Али истина остаје истина и није ју у стању нико оборити. Заслуге његове признаће и одобриће сваки иоле објективнији судија. Пуних осамнајест година видимо ми њега где као вредна пчелица неуморно дела у школи, врту, пчелињаку, речма и делом, књигом и примером. И баш тада, када је ступио био у своје најлепше године, када је и сам стекао више искуства и науке, те када је роду своме и боље могао послужити, — паде Стеван у тешку бољу, непреболну. Његова издржљива и радена природа отимаше се још неко време, јер га гледасмо где са напором одлази у последње време своме драгом разреду, миломе врту и пчелињаку. Алп узалуд беше све; у врту набујала трава, јер рука вредног вртара беше малаксала; у пчелињаку залеже се рђа, јер искусни пчелар не имађаше впше снаге, да своје мило друштво сачува до пропасти. Овим последљим покушајима, овим последњим студијама Стеван се уверио само о томе, да је на овој земљи све непостојано и времено. Њему остаде још: вера и нада у милост Божију, и једини, њему најмилији пветак — ћерка Добрила. Богу се топло молио, да се смилује на њега, да када је већ својим очима морао видети смрт толиких својих милих цветова, да бар не дочека и смрти најмилнјег пупољка болане ћерке своје. И милостиви Бог по вери његовој није га оставио: послао му је анђела смрти пре, но што му је вихор и тај цветак оборио. Другог августа 1894. измирен са Богом и људима испустио је Стеван своју душу у крилу своје миле породице. Отиде тамо, лепшем врту, кога је засадила сама рука Свемогућег! На завршетку пак ово неколико речи рећи ћемо: Стеван Коњовић учитељ као плодан, вредан и родољубив радин на народној