Školski list

— 148 —

При разјашњаБању појма о молитви, родитељи морају врло опрезни бити. Они се морају паштити, да учине децу свесном тога, да молитва није само онда, када стојимо пред иконом и само неке прописане речи изговарамо, него да део живот наш треба да буде молитва. Добра дела, чисте и поштене мисли, сећање на Вога свугде и на сваком месту, такође је молитва. Појам молитве дакле не сме се деци преставити у ограниченом него у најпространијем смислу, т.ек тада се можемо надати правоме плоду од ње. Чим дете постане способно, да слободно може владати покретима својих органа, одиах га треба учити, да се зна прекрстити. Тај врло побожни и значења пуни стародревни обичај хришћански осењавање знаком часнога крста, пре и после сваког деда, при поласку и доласку, у радости и жалости, — треба да науче деца да чине с највећим страхотопоштовањем и озбиљнонгћу, која високом и светом значењу и важности крснога знака приличи. На жалост данас виђамо не само децу, него и многе одрасле како немарно и механично мотају рукама испред лица и прсију, ругајући тиме само свето знамење нашег искупљења. Од врло је велике важности и потребе, да родитељи воде с децом разговор о Богу, престављајући им Га, као најмилостивијег Господара Отворитеља света и понаособ као најмилосрднијег и најбољег оца људи и Промислитеља свих створења. Газговоре ове никако не мислимо да треба водити по некој научној системи, него просто према околностима и указаннм приликама. Будемо ли говорили, деци о Богу када за то није згодна црилика, то ће тај разговор оставити врло полован утисак у души детињој и неће донети савршеног плода. Особито треба говорити деци о Богу, када постанемо удеоничари какове среће, те Га тада треба престављати као извор највеће среће и доброчинства за људе; у данима пак несреће и јада опет не треба заборављати, или што је још грешније роптати на Бога, него и тада треба говорити и разлагати деци, да Бог човека никада не оставља и да га својим. оком вазда прати, да му је познат и најтајнији уздах и најмањи откуцај срца људског, те да на њега треба полагати наду и у добру и у злу подједнако. Јако утиче на децу спомињање Бога, приликом разних природних непогда (грмљавина, севање) и других несрећа, као што су грдне кише, поплаве, пожари, глади, помори и т. д. али при томе се мора опет врло обазриво поступати, да деца не би добила крив појам о Богу и престављала Га као осветника и крвника, већ као праведног судију дела људских. —