Školski list

— 88 -

излаз сунчев затрепере росне капи шаробојним светилом, проткане руменилом златних зрака сунчевих, тако су у „Даници" трептала имена младих песника јој: Милана Кујунџића-Абердара, Јована Драгашевића, Владислава Каћанског, 3)уре Јакши^а, Дамјана-ДушицеПавловића, ђуре Бугарског, Стојана Новаковића, Милана Андрића, Мите Поповића и читаво јато полетараца, који у песништву огледаше крилца своја. Но сва та имена засени сјај богодана песничка дара, Змај Јована Јовановића. Његове пссме бсху најмирисније и најмилобојније мимо све остало цвеће. Читалац их је с насладом читао, јер се чинило, као да је песник рођене наше осећаје из душе нам издвојио те их у стихове сложио. Сви ми то исто осећасмо само не умедосмо изказти. А песник се тако вешто знао у свачију душу удубити, да ти је верно тумачио расположај и стара и млада. Подеећам само на једну песму, коју је нека девојчица „Велинка" у Јавор послала, а која је са своје лакоће и безазлена начина казивања осећаја, у оно доба велику сензацију проузрочила. То девојче тужи за својим детињством: ,.Ао мојих шеснајст лета!" и то тако истинито и природно, како би само једно невино безазленче рођеној мајци јаде своје искрено поверило. Међутим је ту песму написао сам главом, Змај Јован Јовановић. Године 1861. добије Нови Сад свој магистрат са чисто српским, званичним језиком, а народ стекавши право да бира званичнике, изабере једногласно за градоначелника: Др. Светозава Милетића, за великог бележника: Јашу Игњатовића, а за подбележника: Јовпна ЈовановиКа , слављеника нашег. Али живот у заптивеној писарници није годио песнику, чији је дух на змајевитим крилима узлетао у висине идеалних светова, да из пуних груди удише свежи ваздух слободе, од које добиваше самосвојних мисли и пострек на самотворан рад; а не да по туђој памети преписује и готови шаблонске записнике, при чему толишно мало духовитости треба. Змај-песник је само вребао згодну прилику па да из златног кавеза утече, те је на брзо и дочекао. У то доба уређиваше ђорђе Рајковић „Комарца", у српском читалачком свету јако омиљени шаљиви лист. За Јовановићеву хумористичну жицу беше ово неодољив магнет. Једног дана, захвали се на звању ; престаде бити званичник а постаде главним сарадником „Комарцу". По једроме хумору и сатиричним песмама Јовановићевим, могаде се тај шаљиви лист српски такмачити с ма којим, те врсте, онога доба. 6*