Školski list

те је радио у штампарији Дим. Теодосијева. Становао је и у Новом Саду, где је имао и своју кућу. Био је неко време казначеј темишварског владике Вићентија Јовановића Видака, али се онде није добро осећао и задужио се- Латио се опет васпитања, те је био васпитач деце неког спахије у Банату. Већину својег живота је провео у Карловцима; ту се оженио још као канцелист, али му је жена после порођаја умрла. Чини се да доцније у Карловцима није ииао никакве службе, него је живео од књижевности и цртања, а бавио се и виноградарством. Било да се ти послови нису добро наплаћивали, било да Захарија нвје ушео да чува новац, или, можда, и једно и друго, тек видимо да је највад допао велике сиротиње, те је пао на терет манастирима. Потезао се но Веочину, Гргетегу и капослетку Вел. Ремети. Онда га митрополит Мојсеј Путник, његов стари протектор, препоручк штампару Курцбеку за коректора, те Захарија оде с пролећа 1783. г. у Беч- Курцбек је бво с њим веоиа задовољан. Хвали га да је поштен п ваљан човек, добар хришћанвн, веома вредан и раден, и жали што му није, којом срећом, пре 10 година дошао. Али се Орфелин у Бечу поболи, пропљује крв и дође болан преболан у Н. Сад. Ту је умро у највећој сиротињи на дсбру бачког владвке и сахрањен је по свој прилици на алмашком гробљу". Тако се описује у тој лепој књижици живот писца нашег првог буквара, писца „Искусног подрумара" и писца В г 6чног календара, у коме има физикалне географије, метеорологије и физике и доста опширне историје цркве и т. д. > Ђ. П. И. Маширевић: Ексхорте. I. део Карловци 1905. 96 стр. Како је ова књига, о којој се стручна критика врло похвално изражава, и српским народним учитељима добро дошла, сведочи то да ми такове специјално за наше потребе удешене књиге ни немамо и да су учитељи, који у истини скоро свугде сами држе „каталоге," присиљени без потребних узора сами смишљати, шта ће и како ћб таковим приликама говорити. Само је желети да се књига и доврши, па да бар ових „за ученике средњих школа" удешених ексхорта имамо за све „недељне и празничне дане преко" целе „школске године". Ђ. П. А. БеличЂ : Дгалектологическа;г карта сербскаго лзика. Санктпетербургк. 1905, карта и 59 стр. лекс. 8°. Дело ово назива наш дијалекат централним (средишњим) а границу му повлачи (у мптрополији Карловачкој) од ушћа реке Босута према Винковцима па према Осеку и после Дунавом на север. Онај дијалекат западно од нашег назива зетско-босанским и вели да тамо сви римокатолици говоре икавски а сви православни јекавски. Иначе признаје да ти крајеви нису довољно испитани, те да ни саме особине једног или другог изговора нису довољно познате. Пошто би за нас сада, када пишемо нове уџбенике, потребно било знати, да ли заиста сва Будимска дијецеза говори јекавски и ако се на томе говору (где се у истини говори) примећује уплив „централног" дијалекта: молим да ми сваки учитељ (учитељица) у тој дијецези до Ускрса пошље ма и најкраћи извештај о дијалекту који се у дотичном месту говори. Довољно ће бити, ако се тачно и са назнаком нагласка (нека

Школски лист

— 81 —