Skupljeni gramatički i polemički spisi Vuka Stef. Karadžića. Knj. 1, [Sv. 1]

вл

~

51

„Змијо моја, мој худни породе ! „Ако е' можеш, змијо, поуздати, уда одведеш киту и сватове

» Од Будима до Призрена града,

у Да. их нигде сунце не огреје

у Нити каква роса па ороси, »Даде царе за тебе девојку; „Ако л' не молп одвести сватова, „Не да царе за тебе девојку.“ Но овако змија проговара : „Купи свате, хајде за девојку; уја ћу одвест кићене сватове, „Да их нигде сунце не огреје „Ли кака их роса па зароси.«“ Сакупише силу и сватове, Сакупише хиљаду сватова, Сви сватови у краљева двора, Изведоше коња Ластавицу, Сам се коњиц по авлије шета ; Ту викнуше ти лаки чауши: „Хавур да сте, кићени сватови ! „Хазур да си, млади младожења !< Кад то зачу змија из дувара, Тад' се смиле змија низ дувара, Ма се прими коњу уз колено, Па се зави седлу на јабуку; Окренуше низ Будима града, Задеде се један модар облак“ Од Будима до Призрена града, Баш их нигде сунце не огреја Нит их каква роса заросила. Кад отоше у Призрена града,

Гле

170

175

180

185

190