Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА 89

— Морам свашта помислити кад видим како ти... Ја, болан, кад ме се твоја рука дотакла, ја у деветом небу. Овако, кад те загрлим — и пригрлим — то је рај! Сад живим!... И сад да могу да те стрпам у недра, па да те носим као јабуку! Отишао би преко бела света тако, с тобом, а ништа ми не би било тешко!

Па је опет поче љубити.

__ Де и ти мене!... Де у око!... А другог Зар да му је жао... |

Дуго су се љубили. Он је запита ваљда стоти пут.

— Волиш ли ти мене»

— Волим.

— Коликог Ф

— Не знам, не умем да ти кажем!

— Волиш ли ме као оцаг

— Више!

— А као мајкуг

— Још више!

— И ја тебе! Волим те сто пута више него нану!... И не бих дао само то једно твоје плаво

око за сву нану из темеља!...

Наједанпут се врата отворише. На прагу кућњем стајала је Нера, бледа, пренеражена. Како је смотрише, обоје поскакаше и побегоше на друга врата. (Она не викну, не рече им да стану, него оста тако укочена, а ветар од отворених врата повијаше пламен на огњишту, и шибаше је свом силом по лицу и снази.

И не знајући шта чини, она се само прекрсти, пређе преко куће, те затвори она врата, на која Пера и Милица побегоше, па се онда сроза низа зид на Перину столицу, и глава јој паде на колена...

Притиште је неки тежак умор, као да се сав живот сручио на њена плећа. На једанпут све потону у неку таму. Нити је шта видела, ни чула. Мисао њена као да је залутала у некакву дубоку и мрачну пећину, у којој дувају студени ветрови, и она се као отима да нађе одушке, да излети из тога мрака, да побегне од те студени, али се око