Slike iz seoskog života. Sv. 3

90 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ |

ње само склопило као кад густ облак омота земљу, па нема куд, не види, јер нигде зрачка светлости нема...

Памет јој стала, крв стала, срце стало као да више нема живота у телу њезином. Све се то окаменило као онај бели споменик крај пута што је у земљу укопан...

Кад је она на вратима чула њино ћеретање, она је, као што би и свака мајка, из просте радозналости, застала, дачује шта то ћеретају кад ње нема. А кад је чула, нарочито кад је чула Перине речи: „М не бих дао само то твоје плаво око за сву нану из темеља“, њу као да неко удари стеном по сред главе, она онесвесну и би се срушила на земљу, да се није за довратак прихватила. И ко зна колико би она стајала ту на прагу, да је није нека унутарња сила, као неки бес, просто угурала у кућу. Али кад виде како се разбегоше, кад оста сама у отвореној кући, кроз коју, као кроз лубуру, ветар свира — она опет помрче свешћу и скрха се крај огњишта...

Дисала је тешко, нешто је гушило и у грудима и у душнику. И било јој је тако, као да се отискао брег, па свалио на њу... Али то је онако само терет, она није знала где је била, није осећала тела на себи. Он је могла да се креће, да ради, да носи ин тегли, али то све као и она мртва ствар што се на жицама креће...

Била је будна, а као да је у сну; гледала је, а није видела. Она није видела како ватра сагорева, како је лонац за ватром престао врити, како се мачка око ње умиљава и, као домаћа маза, шапом одгурује њену руку, да јој, по обичају, у крило скочи. Ништа је није могло тргнути из чаме која је пала на њу као стена.

А мисао се отима, отима, бацака и опет јој сену кроз главу: „И не бих дао само то једно твоје плаво око за сву нану из темеља“.

И она чак прошапута те речи. И прошапута их још једном, али се ништа не покрете у њој. Јест осећала нешто, а то је, да је све због то неколико