Slike iz seoskog života. Sv. 3

98 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

беоне на очима... И онда јој ноктима вади јабучицу... Дани су јој били године, а ноћи вечност. Лежала је, а није спавала, полусан беше јој сан, а у томе полусну она беше орјатка и тигрица.

И Пери се није допадала болест њезина. Летео је сиромах од врачаре до врачаре, тражећи јој лека. Ама све беше залуд. Сваки дан је освитао са новим мукама. |

Било је већ на искрају зиме. Снег је опет попрашио смрзнуту земљу. Пера беше отишао стоци, а Милица је нешто пословала по кући. Нера се таман диже са свога места да приђе прозорчићу и провири, а тек неко викну Перу.

Милица се одазва.

— Је ли код куће побро>

=— Није, браца — рече Милица и изиде на капију, те се поздрави с њим и позва га у кућу.

— Немам кад. Хтео сам да га нешто запитам, али свратићу после. А шта ми ти радиш»

И отпочеше обичан разговор. Она му је милосно одговарала, јер то беше ручни девер, Милан Павлов.

Нера гледаше кроз прозор, гледаше их обоје како се смеше и разговарају, али разговора није чула. На једанпут јој нешто сену кроз главу... Срце јој залупа и крв заструја по жилама. Она се насмеја.

— Ха! — викну, као да је нешто нашла.

И поче дрхтати...

— А што као не бих! — прошапута кад се мало приталожила. — Чудна ми чуда!... А како ја

трпим и патим, па ником ништа! А ја сам мајка, а ко је онаг МИ шта је она: С каквим правом она сме рећи: „он је мој!“ и „ово је моја купа!“ Шта је овде њено2 Откуд је он њен“... Он је мој! Ја сам оно носила, родила, гајила, чувала и ово текла и стекла! Све је то моје! Нема ту њене сламке, трунке! Све што је њено могла би мува на крилима понети! ИМ, најпосле, нека иде и нека носи што је њено, а мени моје нека остави! Моје не дам,