Slike iz seoskog života. Sv. 3

(42) |

СВЕКРВА

грби, те дође мања; рибићи на лицу отпустише се, те дође слабија, као да је боловала; око јој се помути; готово више никог и не погледа у очи; крила се од сваког живог створа, па и од деце своје и бежала у своју собицу.

Није плакала. Њен бол није мамио сузе, он их је каменио. Није осећала тела свога, него као да је нечију туђу главу и руке вукла по земљи. Изгуби вољу на јело, изгуби сан, олени се: мрзело је да коју ствар дохвати. Седела је крај пећи на креветцу и ћутала. Неки пут би по читаве сахате седела не мислећи ништа, или, управо, не знајући шта је мислила. Само јој нешто у коталцу заигра кад смотри Милицу. Она је страшно омрзла ту жену. Сваки живац њезин мрзео је. Све на њој и код ње беше јој осим света.

„Гледај како корача!.. Ко је још тако корачаог2!. Нуто, само како се смеје!.. Па оне гушчије очи!.. Ама у шта се загледао!..“

Милица је смотрила те погледе, она је слутила нешто, ама не зна шта је. У дугу дану тражила је узрока не знајући, да, што се више умиљавала, тим је одвратнија била свекрви.

„А!.. Ја те морам смождити!“ — треперила је Нера сва од неког узбуђења. „Ја с њом морам свршити! Неће се она више разметати по мојој кући! Ово сам ја стекла, крваво стекла и одржала! Па сад, кад треба да се одморим, душом да данем — ја да цркавам а она да ужива! А!.. не! Ако то и Бог хоће, нема право! Ја сам се њему свакад молила и радила по заповестима његовим, сад је право да и ја видим каква блага од њега!...“

И тако утоне...

Понекад јој дођу тако крвожедне мисли да би, мислиш, најрадије у крв запливала, разуме се, у Миличину крв. Дође јој, па као Милица јој падне шака, а она је оберучке ухвати за гушу, па дави, дави и гледа како јој модри лице, како јој црвене