Slike iz seoskog života. Sv. 3

100 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

— Бога ми, мајко!

„Још се Богом куне!“ — помисли Нера.

— Ја не знам како, али те волим као рођену мајку!

„Како само лаже!“ — мислила је Нера. У тај мах уђе Пера у кућу. Кад виде матер да седи, притрча јој пун радости и пољуби је у руку.

= Гле — рече Нера — а ја села на твоје место!

ИМ поче се дизати да му место уступи, али је Пера благо притиште за рамена.

— Седи, молим те! Какво моје место! Ја могу сад седети где хоћеш, само кад је теби боље! Па како сиг Хоћеш да једеш штогодр Деде, Милице...

= Немој још! прекиде га Нера. — Нисам гладна! После ћемо сви заједно.

— Добро! Баш волим да заједно једемо. Деде, Милице, па донеси отуд и коју вешалицу, од оних што сам одвојио.

Милица оде радосна. Он погледа за њом и осмехну се. Нери не измаче тај осмех, али стеже срце и рече:

— Како трчи!

— А... вредна је као кртица!..

___ Јоле

— И добра.

= Добра.

= И наравна! — стаде Пера хвалити.

— Наравна — вели Нера а стеже срце.

= И поштена.

= Поштена...

Али ту реч „поштена“ рече Нера тако као да пита. Перу као да неко изненада опали шамаром, он скочи и загледа се у матер.

=— Како то питаш, нано2

= Ја не питам, ја велим оно што и ти.

И гледаше га али не оком, око је мирно гледало, него мишљу која је ледила Перино срце.

— Како оно што ја»

— Па зар није таког

= Тако је! Ама...