Slike iz seoskog života. Sv. 3
100 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ
— Бога ми, мајко!
„Још се Богом куне!“ — помисли Нера.
— Ја не знам како, али те волим као рођену мајку!
„Како само лаже!“ — мислила је Нера. У тај мах уђе Пера у кућу. Кад виде матер да седи, притрча јој пун радости и пољуби је у руку.
= Гле — рече Нера — а ја села на твоје место!
ИМ поче се дизати да му место уступи, али је Пера благо притиште за рамена.
— Седи, молим те! Какво моје место! Ја могу сад седети где хоћеш, само кад је теби боље! Па како сиг Хоћеш да једеш штогодр Деде, Милице...
= Немој још! прекиде га Нера. — Нисам гладна! После ћемо сви заједно.
— Добро! Баш волим да заједно једемо. Деде, Милице, па донеси отуд и коју вешалицу, од оних што сам одвојио.
Милица оде радосна. Он погледа за њом и осмехну се. Нери не измаче тај осмех, али стеже срце и рече:
— Како трчи!
— А... вредна је као кртица!..
___ Јоле
— И добра.
= Добра.
= И наравна! — стаде Пера хвалити.
— Наравна — вели Нера а стеже срце.
= И поштена.
= Поштена...
Али ту реч „поштена“ рече Нера тако као да пита. Перу као да неко изненада опали шамаром, он скочи и загледа се у матер.
=— Како то питаш, нано2
= Ја не питам, ја велим оно што и ти.
И гледаше га али не оком, око је мирно гледало, него мишљу која је ледила Перино срце.
— Како оно што ја»
— Па зар није таког
= Тако је! Ама...