Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА 103

— Ето, ништа готово. | — Гледај га! Што си каљав таког

— Пао сам. __ Ала си се ти искаљао! Ја дођох да идемо у лов, а оно ти уловио! — рече Милан и насмеја се.

Пера се само намршти.

— Шта ти је"

= Ништа.

_— Да се ниси много убио»

— Нисам.

— Који ти је ђаво те си тако кисеог Хоћеш да пдемо2 Звао сам и Миладина, али он неће више с нама.

Пера нити се насмеја, нити му одговори.

— Ја не знам шта ти је! — рече Милан и приђе те га продрма.

Пера му се загледа у очи и на једанпут дође себи. Онај поштени и искрени поглед Миланов поврати га сасвим.

— Није ми ништа — пожури он да се насмеши —_ замислио сам се нешто. Зар се ја не смем замислити 2

— Смеш, брате, ама ми изгледаш, као да ти је неко све по кући побио.

— Таки сам ја кад се замислим.

— А шта си то тако крупно мислиог

= Ето! Да ми је да ово откупим од чича Марка, па да шинем плот онуда — лагао је Пера.

—_ То би било добро! Али полако! Што је дана пред нама је. Није ни Бог света за један дан створио! Дакле, хоћемо ли у лов>

— Хоћемо.

— Е онда да пожуримо. Знаш куда ћемо» Хајде у Гаврића забран. Тамо ми се чини да има лисичја јазбина — шат будемо срећне руке!

Вратише се кући ћеретајући. Пера не затече матере крај огњишта. Милица му рече, да је отишла да прилегне, нешто јој зима. Донесе му, те се пресвуче и поли му, те се уми, Кад би готов, он оде у собу матери,