Slike iz seoskog života. Sv. 3

104 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

— Нано.

— Шта јег — рече она и диже главу.

— Ја идем с побратимом. Ако ме ко буде тражио, кажи му нека дође вечерас. Да ти није што злог — рече, видевши њен жалостиван поглед.

— Није, није. Иди, али пази на се!

= Што то» Па ја пазим!

— Ништа. Ја велим: пушка је...

И опет онај чудновати поглед, који му нагна крв у главу.

= Па ја сам и досад с пушком ишао, па ми ниси тако говорила!

— А ко си ти да ти се не сме ништа рећи! Зар ја, као мајка, не смем ништа казатиг

— Смеш, нано, смеш! Реци ми шта хоћеш!

— Тако је то! Чим се ожени, онда мати душманин! — рече она јетко, као да испљува.

Он јој се стаде умиљавати и љубити је, само да поправи погрешку. Кад је мало умири, пољуби Јену рукује

Кад је изишао у кућу нађе Милицу саму.

— Где је побратим >

= Он одјури часом до куће по пушку рече она.

Њему би то право. Приђе Милици и помилова је по образу.

— Пази! Нађи се ту око нане.

Не потраја дуго, а Милан дође с пушком и кренуше се. Милица их испрати на капију.

— Не идите ми без лова! — рече она шалећи се.

— За сваки случај, снахо, спреми ти нама вечеру! — рече Милан.

Видећи их како се шале, Пери се опет натушти чело. Не силазаше му поглед материн с очију.

„Шта им је те се овако кикоћу!“ — мишљаше, а већ се наљутио.

Кад замакоше Милан се окрете још једном.

— Баш је луда ова моја снаха! Гледај, молим