Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА 135

као суманут. Тај излив страсти преплашио би Милицу. Она тада није могла издржати његов усијан поглед; њу би прљио његов врели дах, само би јој срце лупало као у малог тичета, кад види да му се душман приближава.

— Волиш ли ме»

— Волим.

— А волиш ли још кога»

— Не волим.

— Лажеш !

— Не лажем.

— А твог оца2...

— Волим и њега, али тебе више!...

Он је докопа за рамена, па упршти погледом у њу. ме лагати!

тека ме убије Бог ако те лажем!

Он би је тада нежно пригрлио, па би Јој тепао тако милосне речи, да јој се мозак вртио..

— Знаш ли ти да бих ја сместа умро кад ме ти не би волела! Ја не смем ни помислити да ти можеш кога другог волети! Гледај само како ми се кожа јежи!...

Па би јој пружио руке и показао да види оне ситне маље, што из пора избијаху, како су се на-

кострешиле. — По вас дуги дан ја себи говорим да ти само мене волиш! Али опет!... Не могу ја теби казати

Кано пујА срде моје чула! Да ти знаш ко је мени

— Ко ти је рекаог

— Не, то ти нећу казати! Никад ти то нећу казати! И никад ме немој гонити да ти то кажем! Упамти: никад!

— Добро — рече она послушно.

А у себи премишљаше: ко би то могао бити» Да је тај разговор био пре, она би можда и помислила на свекрву, али јој сад и не паде на ум.

— Е, тако! А знај! Упамти! Никад никог нисам волео као тебе, и никад никог нећу волети него