Slike iz seoskog života. Sv. 3

149 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

— Побратиме! Твој сам до гроба! — рече Бранко.

— Побратиме! И до гробља, и у гробу, твој сам! — рече Илија.

Свештеник подиже своје старе руке врх њихових глава, а народ проплака од радости,..

||

И дотле се нису раздвајали један од другог, али од тог дана беху вазда заједно. Јели су један залогај и спавали на једној постељи; рука једног била је узглавље другом. Па и то им мало!... Да су могли, носили би једну капу и једну кошуљу!..

Једног дана рече Илија:

— Побратиме! Бабо рече да ће ме женити.

— И мени мој — рече Бранко. =— Ти ћеш деверивати. — Та се зна!... Ја ћу бити најсрећнији онда,

кад твоју младу за руку поведем. Знаш ли ти, побратиме, да ти ја не би ни опростио кад би ти другог побратио!

— Ја то не би ни чинио! — рече Илија.

= ИМ да умрем, па кад ме ти не би позво у деверство, ја ти не би опростио! — рече Бранко.

— Бог с тобом!... Шта то говориш 2

Бранко се насмеја.

— Велим: било би ми и мртвом тешко!... Па, деде, коју ћемо цуру за те» — окрете разговор Бранко..

И онда развезоше, на дуго и на широко, разговор о девојкама... Било је глувно доба кад им сан склопи трепавице.

Сутрадан, Бранко се диже с колима у шуму да дрва дотера... Илија оста код куће да прерови нешто ограде, што беше посрнула...

И сврши пос'о; сунце већ на подне, а он викну мајку Бранкову:

= Је л' допшго побратим»

= Није још.

= Што ли се толико задржо>