Slike iz seoskog života. Sv. 3

ВЕЧНОСТ 149

се, да више никад неће видети ни своје куће, ни жене, ни оца, ни мајке... И он је, и нехотице, праштао се са сваким милим месташцем:

— Збогом, стари 'расте!.. Микад се више нећу одмарати под твојим дебелим 'ладом!.. Збогом! шапутао је...

И нека сета разнежи га до суза, али му ни на ум не паде да се врати! Стиже у гробље и упути се право гробу побратимовом.

И, као оно пре, скиде капу, целива крст и викну:

— Побратиме!

— Чујем, побратиме! —- одазва му се побро из гроба.

— Ја дођо: да видим шта радиш.

— Па, 'оди, побратиме.

— Како ћуг

= Ето...

Он погледа... С десне стране хумке зјапио је

отвор... Нешто га проледи... У један мах хтеде да бежи, али му се ноге подсекоше, те не може с места маћи... Осећао је како му снага хладни, као да капи крви нема... Мисао за мишљу, као усијане летке, укрстише му кроз главу, и нестајаше их као да их вијор носи... Отац, мајка, жена, стари "раст... све му то на један мах изађе на очи и нестаде...

— Побратиме!

Он заусти да се одазове, али му реч изумре на уснама...

= "Ајде...

И, као да га нека друга сила крену, преко своје " воље он корачи; спусти најпре десну, па онда леву ногу на отвор, и по неким степеницама стаде се спуштати у гроб... Зажмури да не гледа. Али кад под ногама осети тврд под, он, и нехотице, отвори очи...

Ја чудне милине и лепоте, Бого милостиви!.. Као бели дан!.. Он се виде у једном ходнику, који је блештао од сјаја толико, да му очи засенуше. Такве лепоте он ни у сну сањао није. Кадикад,