Slike iz seoskog života. Sv. 3

вечност БИ

своје руке у крви... Тичице почеше слетати с дрвећа, падати не његова рамена. |

— И нас си ти уморио!.. Повадио си нас мале из гњезда! — говориле су оне... Мајке су наше тужно цвркутале за тобом, али си ти нас опет зато појео...

__ А мене си пустио на земљу, где ме је докопала једна змија и прождрла! — вели му један мали, голуждрав чворак...

Коса му се дигла у вис са сваке власи косе његове капао је зној... Колена му заклецаше, он посрте и, онесвешћен од страха, тресну о земљу...

М

Поче се разбирати. Погледа нада се и виде побратима...

— Побратиме, по Богу!.. Што си ме звао..

_— Не плаши се, побратиме!.. Ето руке су ти чисте. Ова честита, мала створења, спраше крв своју с њих. Ви, грешни људи, тамо на земљи, мислите да Бог ником више није дао живота сем вама, па узимате животе безбрижно... А сад, ето!.. Видиш, како и они имају душу!.. Имају своје мајке, своје оцеве, своју браћу и сеје... И њи' исто онако боли срце за својима као и ваше за вашима... Али доста о томе! Крв је спрана: опроштено ти је!.. 'Ајде са мном!

— Ама куда, побратимег

— К мени! У моје дворе!.. Ја ти овде царски живим!.. Погледај!.. Оваки двора ти још ниси видео!..

Он погледа... Красно здање сјало се пред њим... Зилови тога здања беху од драга камена... Око двора красна башта... Широко лишће правило је рајску хладовину, а богати плодови разастираше свој мирис на све стране...

И тај мирис освежи га, као да се умио. Он устаде лаке и ведре душе као дете и пође с побратимом... Стазе и с једне и с друге стране заса-