Slike iz seoskog života. Sv. 3

ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

154

— Где ли сам то избаченг..

И он пође врљати по шуми. Нигде живе душе, сем што понека тичица зацвркуће, или понека челица зазуче... све је друго немо... Наиђе на неку стазу и пође њом... Ишао је, ишао, па онда стаде. Стазе нема више... Погледа на другу страну, опет стаза... пође и њом, али и ње нестаде...

Тако му прође дан. Мртав уморан спусти се на земљу... Жиле набрекле од умора; уста се осушила од жеђи... Да иде да потражи воде!.. Али не може маћи. Обе му ноге утрнуле...

(Он се пружи по земљи. Осећао је како му се крв нагло разлева по жилама... Мисли му се побркаше. Мислио је нешто неодређено: о шуми, о води, о свом селу и кући, о побратиму, о доскорашњем догађају... 0 свему; и о свему на једанпут.. Од те збрке мисли клону му глава... Сан се натури на уморно тело; али јеон осепао како га жеђ мори...

= Еј, море, шта си лего туг — викаше га један просед човек.

Он је чуо глас, гледао човека, али му речи није разбирао. Човек га диже и он устаде. Показа руком да бипио... Човек га остави, и, замало, донесе му воде... Он се напи.

— (Одакле си тиг — пита га човек. Он гледа у њега. — Одакле си, велим!... Из ког села>

— Из Огњановића.

— Па... где је тог

= Не знам.

— Нема тога села! — рече човек.

— Има! — рече он.

— Веруј да има! Али га нема овде, око нас... Види се да некако чудно заносиш језиком — мора да си из далека... Па откуд овде»

= Не знам.

— Јеси ли гладан >

= Јесам.

= "Оди овамо,,.