Slike iz seoskog života. Sv. 3
ВЕЧНОСТ 157
И доиста, његов је говор био налик на онај што се њиме света служба служи...
И онај се свет поче с њиме исмевати, а он га зато готово омрзну. Овај свет му беше чудноват. Не беше ништа у томе свету што би га задржало. И он се једнога јутра диже и оде из села.
И ишао је од села до села тражећи своје село. Где је год коме рекао како се његово село зове, добијао је један и исти одговор:
— Нема тога села!...
Стегао срце па је трпео. Решио се: или наћи своје село, или доћи себи главе.... Јер, овај свет, ови чудновати људи, што онако чудноватим плуговима ору, па после дробе ону јадну земљу некаквим дрвеним клинима — ти људи нису за њега!...
— Ја сам заиш'о у други народ, — мислио је он. — Друкчије овде говоре, друкчије се шале и играју него у моме Огњановићу!... Еј, ја лепа ти се живота наживех тамо!... Тамо, у дебелим 'ладовима ора'овим одмарасмо се ми у лепој шали и смеју... Шта ли моји код куће раде»... Бабо и нана раскидоше се тражећи ме.... Она, сиротица, не сме ни зуба обелити.... Да ли ћу и' наћи, да ли ћу и' видети2.... Да ми је само на мој сент наићи, па би ја лако!...
И мислећи тако једнога дана, заспа у хладу
једне букве.... И сасни сан....
Као дошо у свој сент.... М свуда види овако исто чудновате кућице као овде.... И народ овако исто говори.... Он рекне реч — они се смеју и терају шегу с њим.... И њему дојади.... И, ко тражи оца и мајку, али њи нема.... Он тражи жену своју, али ни ње нема... Он тражи другове своје, али ни њи' нема....
— То су стари људи! — веле му. — Њи' нема више!... И откуд ти њи' знаш»
А њему дође тешко и хтеде убити се.... Таман
да скаче у један вир, а из вира изби најпре једна глава, а по том изађе и човек. Он у том човеку познаде свога побратима.