Slike iz seoskog života. Sv. 3

4 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

Јанко слеже раменима, саже главу, па — оде...

Стојим ја пред мејаном: — чекам шта ће бити. Људи шапућу; мејанџика се налактила па ћути... Напољу ославио дан, па сунце већ прижиже. Шором ни тице ни човека. А мени 'нако... некако тешко: само би псов'о. Гледам право преда мном... деца џаворе... сама пустиња! А тамо од Шкодрића куће, у брегу, чује се запевка; знам, запева Вемија, дошла писма да је погинуо Милић... И мени се стеже нешто око срца; и ја помисли' на своју душу, тамо на Јавору, па се заплака'!... Шта ћу!.. Зар мени не може стићи тако црн глас, колико сутра2 Па ми се узмути утроба, и ја готово утрча' у мејану...

= Шта је, Јосипег — пита Плејан.

— Море, мани! — велим — пусто све!...

= А, пусто, ја!

= И мој Ђура рањен — вели жалостивно Петар Томић.

—_А каде

= Још у првој битци... Јуче дође писма од

Игњатовог Јеротије, вели: ударио куршум кроз бутину. Жене надале дреку, а ја побего: лепо од куће; не могу да слушам!

= Па, лече ли гаг

= Ја... у болници је.

== ИХ пе о . = Ко зна! — рече Петар. — Иш'о би да га тражим — али гдег

Покупи устима, покупи, па му ударише сузе... Ја утеко' из мејане. Сузе ме облиле, па не могу прословити. Чујем Плејана где вели:

= Ја, тако је!... 'оћемо рат!.. 'олемо рат!.. а ето рата.

— Кога желео у — кући му био! — вели Јеврем Брисић.

Погледам на шор — иде Јанко. „Шта ли је»“ — мислим. У то и он дође.

—_ та јег

— Једва!

= Остајеш лир