Slike iz seoskog života. Sv. 3

10 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

Илија опет ни с ким не 'теде ићи до са мном. Тек само викне кнешчића:

= А где је Јосипг

Ја већ ту.

= Е, братац мој љубезни! 'ајде.

Па у доњи крај. Заређамо из куће у кућу: толико шенице, толико кукуруза, толико зоби, толико сена. Све се то после вуче судници, па одатле куд окрену... Мука је била гледати саме жене како се муче око злоћуди' коња; али сето Илије није ништа тицало. Није га се тицало и ако се која сиротица заплаче да нема.

= Држави мора бити, братац мој љубезни!

— Али немам! Треба ову сиротињу за'ранити.

= Ради — па за'рани, братац мој љубезни.

= А коме да радимг

— Коме знаш!.. Скини-де и онај кајиш сланине, Јосипе!..

— Али чиме ћу децу омрситиг

= Не морају ни мрсити; скидај!

А знам да она то не мора дати! Муке су-то кад човек не сме да рекне!

Тако дођосмо некој баба Смиљани, тамо у Клисури: Сирота, нема петла за душом. Он узеи ту избичкавати. Мени већ би тешко, па му реко':

— Остави је, пријатељу Ико, зар не видиш да нема ништа»

— Ко, зар онаг.. Паре она има, братац мој љубезни!

— Откуд јојг

= Прича ми кнешчић. Синоћ се купала у Тамнави, па он смотрио да има у појасу.

- __— Па, оставила сирота ваљда неку цркавицу за сарану.

— Каку сарануг.. И шта ће она у глуво доба да се купа -

= Немој је дирати, пријатељу, тако ти славе!

(Он ме погледа мрко.

= Немој-де ти, братац мој љубезни! Кога браниш».. Онда си и ти к'о сна!