Slike iz seoskog života. Sv. 3

14 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

Среја. Позваше га у судницу. Шта је тамо било —- не знам; знам само да је изаш'о отуд блед ка' крпа... Дооро су га „очерупали“...

Ни мене не обиђе! Рђан, погађер један! Та пријатељ сам му, болан! И ништа то!

Већ су били срађени радови. Пошли нас два у доњи крај за „крезицију“ проклету. Он већ поотим'о од људи; нема нико да му да кршене паре.. Идемо, ћутимо. Припекла звезда, па лепо кључа крв у мени. Ја раздрљио прси, па корачам напред, а он за мном. Ударисмо кроз један чајир, док ти тек из траве гуштер зелембаћ преда ме. Ја дочека' отуд штапом, па гуштера посред главе. Он се само претури.

— Стој! — викну он.

Ја се окрето'.

— Шта уради, несрећни сине2! — рече он, а сав се најежио.

— Шта сам урадио: — Убио зелембаћа, ето шта!

= Па још говориш»!

— Море, мани пријатељу! Зар је то нешто> Боље њега убити него да он уједе, па после тражити млека од девет бели кобила, девет сестара, да се лечим!

— Несретниче!... А знаш ли да то вуче робију

Мени клецнуше колена и ка' да ме неко стеже за гушу. — Шта велишг — упита'.

— Братац мој љубезни! У закону стоји: ко убије зелембаћа осуђује се на пет година робије, и то у тешком гвожђу!

— Није зар, по Богу!

— Па ћути, ако за самог Бога знаш! Куд ће моја сиротиња>2

— Нема од тог ништа, братац мој љубезни; ти мораш сместа у апе!

— Па, пријатељу, није нико видео!

— Видео сам ја, братац мој љубезни!

— Ти ваљда нећеш никоме казати>

— Шта велиш» Гледај ти сад! Братац мој