Slike iz seoskog života. Sv. 3

ПРЕСЛАВА 19

астала где је водица свећена, па оде, а ми остасмо испијајући док она поодмакне. |

Дигосмо се и ми. Врућина умори. Учо раскопч'о све на себи готово, па само хуче.

_—_Е, само отсад нек ми ко каже: боље је лето! — вели он.

А ми се смејемо.

__ А како би ти, учо, жео, па још јечам» пита га Милован.

— Ја, Бога ми, не знам како бих!...

__Е, а овамо велите: лако је сељаку! велим ја.

— А ко то велиг

— Па ви, господа!

—- Ја нисам никад то рекао!

— Ниси ти... алиониу Владимирцима. Веле: „Шта ви»... Вама прође све време само у пићу. Те славе, те преславе, те мобе, те даће: — само пијете!“ ... А што мене попада девет знојева — то ништа! Што ме бије: и снег, и киша, и ветар; што сам увек прљав и каљав од рада — и то није ништа!... рече Милован. — Не види ме нико таког, — него ме види само пијаног!

— Чујеш Миловане! рече уча. — Никаки посао није лак кад га човек хоће да ради свесрдно. Свуда има човек да се зноје. Ево ја велим: нема нико право да каже сељаку да он ништа не ради, као год што ни сељак нема право да каже, на пример мени, да ништа не радим!

— Опет је вама лакше.

— Не велим да није. А знаш зашто» Зато што сам навикао на овај посао. Право ми кажи: шта би радио да те затворим у ону моју школу са децом 2

= Е...

— Не би се умео окренути и изгледао би смешан, као год и ја кад окопавам кукуруз, па се окрећем свуд око њега...

Ми се насмејасмо.

— Море, друго си ти! — рече Милован.

95