Slike iz seoskog života. Sv. 3

20 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

— То је оно, мој Миловане: две се рибе на једном жару пекле, па једна вели: мени је тешко, а друга: мени је још теже! Сваком своја мука!

— Ала се ви господа браните! Право веле: врана врани очи не вади! — рече опет Милован.

= Не браним ја никога! — вели уча. Ја само велим да сваки рад има својих тешкоћа, ако хоће да се ради поштено. Друго је то, да ли они раде поштено.

— То је баш оно што не раде!

= На несрећу нашу, ту имаш ти право.

= Е, ево нас код „белега“.

Учитељ ућута. -

Сиђосмо. Поп свети водицу у винограду. Мало седосмо и почесмо разговарати, док ти тек уча:

— Ћу-де! Ми заћутасмо... Затутњи из дубина... = Грми! — повикасмо весели.

=— Видиш, Степане! = Видим, учо. = А шта ја рекохг

— Е, брате...

Крстоноше одоше. Ми веселији, само испијамо. = Е, хоћемо ли даљег = рече попа.

— Ја, брате!

Појахасмо. Крстоноше већ за брдом — одмиче момчад, брате.

= Видиш какав је облак! — рече Мирко Миљанин; Погледасмо. Отуд од захода сунчева заподео се облак црн, па расте као квасац. Замало, па преко нас... Муња учестала : — само тек шине као штрањка, а оно загрми... Дуну и ветар, па носи вране куд и не мисле, а оне само крече; мала тичија побегла у жбуње и обале; коњи почуљили ушима па заигравају. Поче већ и по нека кап, крупна као шљива, па лепо чујеш како шупи и запрета се у прашину...

— Готово да се ми склонимо мало, — рече уча.

=— Како хоћете, вели попа.

- Боже! што ти је човек! До малочас сви же-