Slike iz seoskog života. Sv. 3

22 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

све некако веселије, па и ми. И тице певају, и храна живнула...

Нађосмо децу у Којића винограду.

— Јесте окислир

— Јок!

— Ја где бисте»

— Свуда...

Свети поп и ту водицу... Кренусмо и даље. Обиђосмо цео атар, па — а сунце на заранке, а ми цркви. Још од „кленова“ чусмо звона, а кад дођосмо у порту, света — тма божја... Дочекаше

нас као сватове; све веле:

— Алал вам вера кад донесте кишу!

А ми се поносимо, па њима:

— Помаже молитва! Није поп џабе читао!

А учитељ црче од смеја; вели попу:

= Море, попо, добра твоја молитва!...

Знаш, мој је човек, волим га што је шаљивчина; али — онда бих га најслађе врљиком! Што да се подсмева»

Уђосмо у малу порту. На четвртастом камену стоји пуна ведрица воде, а на асталу до њега књиге. Крстоноше обиђоше трипут око камена, па стадоше. Поп обуче одежду, узе кадионицу и поче кадити народ што се окупио, и стаде читати велику водицу ... Помену имена свију нас домаћина, по трипут, покропи порту и народ босиљком, и онда поче целивање. Кад целиваше сви и сврши се водица, онда поп са учитељем и крстоношама оде у цркву, а ми у велику порту, у сабор.

Баш је сабор!... Шта хоћеш... Дошли колачари, разапели шаторе, па по асталима наређали колаче са неким молованим цурама; до њих и бардагџија разастро по земљи: бардаке, топраке, чиније, тепсије, ћупове и шта ти ја знам.

Тамо, опет, Пура Ђурин пече каву, а онамо баш код совре што је под кленом.-— Пеција Крајишник продаје пиво и вино, па виче што га грло доноси; > |