Slike iz seoskog života. Sv. 3

ДЕЛИЈЕ 37

Мало затим, Панта затрка и заспа, а Станко се бораше са жеђу и мислима.

„Морам се побринути, да после месец, два потражим друго село. Овде можемо насести, па куд ћемо онда Јес овај несрећник важан кад 'оће да се начини. Морам га питати одакле јег А најпосле што ме се тиче» Не пита ни он мене!“

Наскоро заспа и он...

Сутра дан су оба устали рано и са кметом по обичају — пили каву и ракију.

— Знате шта би' ја рек'ог — рече кмет.

— Шта»

— Да се ми мало презалогајимо.

— Па како 'оћеш! — рече Панта.

— У твојој кући ти заповедаш — рече Станко.

Кмет нареди те се донесе доручак. Мало танке сланинице, мало сува меса и, разуме се, ракије. Пошто се „презалогајише“, проведе их кмет кроз башту, где им показа како су шљиве ухватиле.

— Биће ракије! — рече Панта.

— Биће, Бога ми! — рече Станко.

— Имам вала и старе доста!.. вели кмет. — И прод'о сам и опет је има! Кад Бог да — да!..

И тако проходаше и разговараше се о свему. Они њему причаше како је у Ерцеговини, а он њима о Мачви.

Око рученице одоше сви Панића кући. Кмет је био с њима. Дочекивали су их као неку власт. Све је рађено по плану Станковом и да не може боље бити. Дочекивали су их као рођене.

Станка су сељаци још већма поштовали, јер он има посла са Пецијом и мора да овде нешто са влашћу ради. МИ они су поштовали његову тајну.

Тако су они живели све до Огњене Марије 1876 године, а тада се деси нешто што их поремети, те их нестаде из села.

Још од подне тога дана навукоше се црни облаци. Па чисто јашу један на другог, муња сене