Slike iz seoskog života. Sv. 3

38 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

између њих, а силна тутњава разлеже се да те страх 'вата.

Станко је журио из вароши... И киша поче, а он неће нигде да скрене, хита па макар стигао у „први мрак“. Нешто силовито из њега самог терало га је да пошто-пото дође у Равње.

И паде мрак, а Станко још не стиже. Али он се заклео.

— Стићићу, па да би ноћио у капели у гробљу!.. Само ћу стићи! |

И корачаше. Блато беше велико, да му се читаве пласе лепиле на опанке...

(Осећаше умор у целом телу. Већ је пред селом и снага јавашава...

— Та морам доћи! — јекну он.

И најзад стиже.

На улазу у село стоји гробље. Он дође до њега и наслони се. на плот. Даље не могаше... Муње су севале, а киша ромињала.

— "Ајд вала и у капелу! — рече он.

Напипа капију на гробљу, отвори је и уђе унутра. Спотакну се преко неколико гробова; кошуља му закачи за један крст; голеницом удари о један „белег“, ал он напреже снагу и дође до капеле... Врата на њој беху отворена. Та и ко да их закључа2... Нема никаква блага у њој.

Он отвори широм врата и корачи унутра. Таман заусти да рекне:

— Хвала Богу!...

А нешто силно затутња, као да се сруши таваница... Две јаке ручурде скопаше га по средини и почеше стезати... Хладан зној обли га целог. Он не умеде ништа проговорити; осети да га нешто гуши, и осети како неки омањује да га обори...

То га освести. Прикупи сву снагу и докопа се са аветињом.

Страшна беше борба, борба на живот и на смрт. Носили су се по целој капели, из“једног ћошка у други; тукао је он аветињу и аветиња њега о дувар тако силно, да је малтер опадао. Вукли се, падали